Dve stotine godina označavaju vreme unutar koga su svetlom obasjane brojne naslovne stranice, vinjete i ilustracije, prelomi i ortografije, slogovi i inicijali. Vizuelna različitost korica nastala kroz vreme podseća na višestruka lica Letopisa Matice srpske i kao takva, činila se pogodna da bude povod, izazov i predložak za nastanak novog umetničkog dela – grafike. Umetnici su dobili faksimile grafičkih rešenja prošlih ali sadašnjih brojeva Letopisa i na osnovu njih ostvarili nove otiske u različitim grafičkim tehnikama. Savremeni grafičari odgovorili su na zadatu temu, svako na svoj način, jedni autentičnom porukom svog likovnog jezika, drugi tako što su parafrazirali simbole, boju i slova sa ponuđenih predložaka. Uglješa Colić – Višestruki profili, (s)rezani u linoleumu podsećaju nas kako dva stoleća Letopisa Matice srpske, čine, pre svega ljudi. Nalik Trimurtiju, trostrukom božanskom izvoru, i ovaj grafički list unutar kojeg se istura kružni portretni amblem upućuje nas na budne oči pregalaca pisane reči u ogledalu iskusnog čitaoca. Vlado Njaradi – Svo tipografsko bogatstvo, u koloritnim obrazima sazdato, umetnuto je u slovnoj mreži na žućkastoj hartiji, kao u kovanluku azbučnog mozaika. Grb Matice srpske podržan je senovitom pergolom u zaleđu, uz različito bojena slova i brojke, u horizontali i vertikali. Snežana Petrović – Iskorak u minijaturno – maestralnom zahvatu mecotinte, u izglačanim tragovima nonšalancije, pred nama je otelotvorio figuru Melise pod okriljem žita. Vidimo je kako je prihvatila patiniranu pletaru sa krilatom ogrlicom oko suženog vrata. Sanja Žigić – Istorija srpske kulture i pismenosti kretala se sporo vijugavim putevima, baš kao na listu sa prikazom zabačenog planinskog sela. Označena putanja deluje kao svetlosni trag, oznaka trnovitog uspona punog uzbudljivih preokreta. Goran Knežević – U tamnoj sepiji, u maniru istinske škole grafizma, u prepletima linija, kao u gustom grmu bez lišća, stajao je pečatoliki amblem Matice srpske kao spasonosni insekt – pčela. Okrajkom zbijenih crtačkih bravura, primećujemo serifna slova letopisnog obličja kao naše ponosito obeležje. Danilo Vuksanović – U ilustraciji koju je objavio Teodor Pavlović sa leve strane postamenta i košnice prepoznajemo personifikaciju književnosti, Minervu i Genijusa. Na litografisanoj alegoriji je i figura žene sa ogledalom u ruci (Major fato Prudentia) na koju je oslonjena lira a iza, razrušen hram ali i bista Dositejeva, koju je iz senke, prigrlila sova.
Zoran Todović – Kao na čistom stegu, preuzetom sa kakvog mramornog spomenika, ugrađenog u temelje hrama, vibrira grafički list. Srebrnkasti, prigušeni fon obezbeđuje merilo ugaslih tonova, ispisanih pripovetki i soneta na crkvenoslovenskom jeziku. Višnja Nikolić – U obloj formi slično naru, voću izobiljnom ali još više grešnom, sakrivena je energija jednostavne artikulacije. Sitna slova kao pčelinje kruženje, odašilju govor unutarnjeg zvuka i sažimaju neprolaznost izgovorene reči. Jelena Sredanović – Iz dubine morskih ostava kao u ogledu Iva Klajna. Gledamo u penušave nebesne kovitlace. I znamo da oblak može u sebi da upije sjaj krilatih knjiga i blistavih vekova. U trenutku kada od pogleda očekujemo da nam otvori srce. Vida Stefanović – U kom leksikonu mitoloških pojmova se nalazi tumačenje dvojnog sveta, kada se devičanska lepota izjednačava sa višebojnim otiskom “Kao jelen”? Mora da je bivalo, i na stranicama Letopisa se prelistavalo. Milan Ignjatović – Večiti, anđeoski zvuk, zapreten je u jednoj žici u ovom narodu. Letopisno obeleženo shvatanje sveta kroz deseterački slog, u epskom zamahu i dahu, likovno je ovenčano trima bojama. Crvena i crna na belom papiru započinju stihove izdalje, kako i dolikuje. “Guslorez” postaje zvonko priudaranje, silueta jasno uzdignutih veličina Filipa Višnjića ili Igumana Stefana, isto je. Jer osim njih, mnogi su guslarskim načinom, prevlačili preko utegnutih struna gudalo bez straha u drevno doba. I to, znatno duže nego što je ispod štamparskog valjka izletao Letopis Matice srpske. Aleksandar Leka Mladenović – U margo je otisak izašao, bojama popularne kulture podvučen, komponovan iskusno, kao za milionski tiraž. Zvezda je najavljivala dolazak srpske učenosti koju najbolje možemo zadenuti pod štap Dositejev, vidljiv na čuvenoj Valdecovoj skulpturi ali i na našoj grafici. Nikola Ilić – Svetilnik grafičarske misli ustrojio se po Trandafilkinoj zadužbini, iznad glavnog ulaza, sa odnedavno vraćenim kamenim krstom. Na ovom grafičkom otisku, u dva lučna prozora smešteno je znamenje Juga i Severa. Levo je Pećaršija namesto zavese na prozor ušla dok se desno vidi šiljati toranj peštanskog parlamenta. Sajaka Kavamura – U tananom sloju delikatnih odnosa, prilazi zvuk sa Istoka, sa druge strane zemljinog ophoda. U centru grafike, devojka kao u list odevena, rukama pridržava cvet. Iznad njene glave, ružina grana zapletena je negde na sredini, u nagoveštaju lemnisa. Devojka gleda ka Beloj pčeli, svojoj prethodnici, ishodištu. U prvim časticama Letopisa izlazile su gravire u funkciji vinjete na kojima su košnice uz ruže, lovorovo i hrastovo lišće. Putokaz je dovoljno jasan. Na njegovom tragu se mogu povezati dva posve različita grafička učenja.
| Dnevnik |
Projekat „Priče iz vojvođanskih ateljea – gde umetnost nastaje“ realizuje Dnevnik Vojvodina press doo, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajedicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.