Милица Мрђа Кузманов остаје на хоризонту оних уметничких појава које плене својим авангардизмом, а који мистериозно решавају судбинске чворове, мењајући сцену свог дејствовања и идентитета. Њен уметнички опсег, чије јавно испољавање започиње током студија на Академији уметности у Новом Саду (ликовни смер на којем дипломира 1983), захвата у бројне области уметничког израза, од сликарства, вајарства, графике, таписерије, хепенинга, перформанса, до видео-инсталација и гестуалне поезије.
Потреба да ангажује велики број људи и омасови своје дејствовање наводили су је на рад по школама, касније Академији, те на неформално и друге облике удруживања, како са уметницима тако и са младима којима се посвећује и у свом педагошком раду.У чланству УЛУС-а била је од 1984. године. Основала је уметничку групу Ex nihilo (1993–1995), а уређивала је и издавала Интернационално гласило за продукцију нове стварности Ex nihilo (Нови Сад, 1993). Своју излагачку делатност започела је Инсталацијом са црвеним тракама, изведеним у неоекспресионистичком маниру на простору Петроварадинске тврђаве (1983), укључивши се у токове уметности 80-их. Са овом инсталацијом, коју су пратили елементи уметничке акције, започела је циклус радова у простору назван Слике–траке (1982–1984), потом су уследиле и Слике–плоче (1984–1985) и Слике–заставе (1986–1988).Сам чин сликања доводила је у везу са перформативним извођењем, тумачено као body и land арт, акционо и dripping сликарство, сликајући пигментима у праху по површини Дунава, по своме нагом телу, које је поливала житом, вином, водом, остављајући трагове својих стопала на дугачким тракама папира, те трагове својих дланова, на различитим местима. Њено сликарство попримало је изглед ритуалних пракси које „своја исходишта вуку још од келтских друида све до Џексона Полока или Јозефа Бојса“ (Небојша Миленковић).
Нарочито се памти Миличин рад који је 90-их година добијао на замаху, у перформативном смислу, када је широком аудиторијуму понудила спектакле попут хепенинга Dada Symposion (1992), уз присуство великог броја младих сарадника и уметника Славка Матковића, те уз низ других бројних учесника – писаца, сликара, филозофа. Том приликом реквириран је простор Католичке порте и постављена кубо-футуристичка позорница кроз коју је продефиловало стотинак костимираних учесника.Своје перформансе је често изводила на местима која представаљају матрице културног и колективног идентитета, као што је пећина Белог Мајдана на Фрушкој гори или хазарске гробнице у Челареву. Током ове деценије запажена је ретроспективна изложба Видео радови, инсталације, перформанси, гестуална поезија (1988–1992), у реализацији Милоша Арсића (Музеј савремене уметности Војводине), затим Слике-коже (1995), док се кључним сматрају ИКОН-стелације, слике-објекти и Слике, цртежи, објекти (1997).
Почетком двехиљадитих Милица Мрђа Кузманов мења животни и професионални ток, преселивши се у Федерацију БиХ, где 2004. долази на чело ЈУ „Центра за културу и образовање“ Босански Петровац и на место кустоскиње при Спомен-музеју Јована Бијелића. Ангажује се и као спољни сарадник, односно доцент на Техничком факултету у Бихаћу (Текстилни одсек). Највише се посвећује таписерији, коју изводи техником филцања, те реализује Архаичне часове, изложбу коју поставља 2012. и 2013. године. Активна је и на плану истраживања и прикупљања старих ћилима из босанскопетровачког краја.
Једна од великих ретроспектива стваралаштва Милице Мрђа Кузмановић била је и изложба Уметност је оно што је израз нерви! 2016. аутора Небојше Миленковића, реализована у Музеју савремене уметности Војводине, чиме је употпуњен низ од преко тридесет самосталних изложби, поред стотињак групних. Последњих година њена перформативна активност највише се чита у духу феминистичке авангарде, а критичко превредновање и истраживање Миличине уметности, као и проучавање њених последњих година живота остају као захтеви за бољим познавањем њеног уметничког профила и уметничких идентитета.
Дневник
***
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.