Има она стара загонетка о томе шта то ујутро иде на четири ноге, у подне на две, а увече на три. Драма Мине Петрић „Незаборавак, поточница, змијске очи” готово да даје решење.
Преточено у представу Српског народног позоришта, коју је режирала Тара Митровић, може и да се види шта је то. Рећи ћу само да „то нешто” играју три глумице: Александра Плескоњић, Соња Дамјановић, Алиса Лацко.
Нисам сигуран колико тога из наслова могу одгонетнути гледаоци представе „Незаборавак, поточница, змијске очи”, па ћу рећи да су то три назива једне те исте врсте цвета. У драми, то су три жене приказане кроз (заокружићу) три различита старосна доба. У различитим временским пресецима видимо како се развијају односи који су на почетку затечени – унука (Алиса Лацко) са баком (Александра Плескоњић) улази у стан за који доласком треће жене – кћерке и мајке (Соња Дамјановић) – сазнајемо да је на неки начин заједнички, али да њих три готово да немају ништа заједничко. Бар не у породичном континуитету који би означавао иоле здраве породичне односе. Унука се вратила однекуда, мајке као да никад није ни било, а бака је „одлутала” и у дому је за старање и старење.
Покушати да се сумирају сложене линије односа баке и унуке (у оба правца), мајке и ћерке, мајке и баке, дало би, ако се добро сећам математике, бар шест различитих веза. Овај зачарани многоугао Мина Петрић драмским писмом нацртала је довољно интригантно, живописно, откривајући у њему различите жеље, различите амбиције, силе које су се умешале… Међутим, све се то испоставља, мање више, као неразрешиво.
Александра Плескоњић жену сенилну, ако не и оболелу од Алцхајмера, игра жовијално, промењивог расположења, истовремено мењајући и држање тела. Углавном повијених рамена, погледа спуштеног на доле, често у спаваћици, подсећа на лутку којом се играју деца.
У средњем добу, игра жену чврстог карактера, који и није баш трпео класичну родну улогу мајке, домаћице. Бака, илити Бајка како је зове унука, постала је силом прилика. Ову жену оличава заљубљеност у књижевност, коју је докторирала. Цигарета и црнина. Интелектуална су- периорност и сарказам.
Соња Дамјановић је у представи мајка, не баш „успешна”, јер је ћерку родила млада, колоквијално би се рекло и луда. О њеној ћерки се старала мајка (Бајка), којој јој је буквално оставила своје дете као сироче испред контејнера. Бајкина ћерка је сада глумица, а наступ Соње Дамјановић је баш такав и приватно, у породичној подели улога између њих три, често наглашено театралан. Када остави се своје улоге по страни, појави се несигурна и уплашена девојчица која ни данас не зна шта ће са собом, а камоли са својим двема сапутницама.
Алиса Лацко најмлађу од три жене игра одлучно, као да је најстарија. И део њеног бића био је напуштање, одлазак, не само од стране мајке, него одлазак у страну земљу, Нови Зеланд, одакле се вратила непромењена. Једино што има и даље је Бајка и празнина. Управо та празнина је најјача, ако не и једина драмска перипетија. Како ће три жене испунити задатак сада, на крају живота једне од њих, када то нису знале све време пре тога.
За све глумице и очигледно за редитељку, много је тешко било приказати временске пресеке развоја њиховог односа, три различита стања и положаја свих ових жена. Мина Петрић се није трудила да илуструје или напише комад са неким готовим истинама или тезама, међутим делује да је покренула много тога од чега у коначници као да није било могућности да се продубљује или исприча мало више о свим тим линијама могућих радњи и мотива. Резултат – представа, делује више као помирење се неоствареношћу, него продубљивање борбе, агона који је на интуитивном плану очигледан у овим ликовима. Представа је лепа, више него гледљива, визуелно и звучно чак и узбудљива, али социјално и емотивно остварује дискутабилан резултат у виду јачег уметничког ефекта.
Има ту још једна загонетка. Где су мушкарци?