Ima ona stara zagonetka o tome šta to ujutro ide na četiri noge, u podne na dve, a uveče na tri. Drama Mine Petrić „Nezaboravak, potočnica, zmijske oči” gotovo da daje rešenje.
Pretočeno u predstavu Srpskog narodnog pozorišta, koju je režirala Tara Mitrović, može i da se vidi šta je to. Reći ću samo da „to nešto” igraju tri glumice: Aleksandra Pleskonjić, Sonja Damjanović, Alisa Lacko.
Nisam siguran koliko toga iz naslova mogu odgonetnuti gledaoci predstave „Nezaboravak, potočnica, zmijske oči”, pa ću reći da su to tri naziva jedne te iste vrste cveta. U drami, to su tri žene prikazane kroz (zaokružiću) tri različita starosna doba. U različitim vremenskim presecima vidimo kako se razvijaju odnosi koji su na početku zatečeni – unuka (Alisa Lacko) sa bakom (Aleksandra Pleskonjić) ulazi u stan za koji dolaskom treće žene – kćerke i majke (Sonja Damjanović) – saznajemo da je na neki način zajednički, ali da njih tri gotovo da nemaju ništa zajedničko. Bar ne u porodičnom kontinuitetu koji bi označavao iole zdrave porodične odnose. Unuka se vratila odnekuda, majke kao da nikad nije ni bilo, a baka je „odlutala” i u domu je za staranje i starenje.
Pokušati da se sumiraju složene linije odnosa bake i unuke (u oba pravca), majke i ćerke, majke i bake, dalo bi, ako se dobro sećam matematike, bar šest različitih veza. Ovaj začarani mnogougao Mina Petrić dramskim pismom nacrtala je dovoljno intrigantno, živopisno, otkrivajući u njemu različite želje, različite ambicije, sile koje su se umešale… Međutim, sve se to ispostavlja, manje više, kao nerazrešivo.
Aleksandra Pleskonjić ženu senilnu, ako ne i obolelu od Alchajmera, igra žovijalno, promenjivog raspoloženja, istovremeno menjajući i držanje tela. Uglavnom povijenih ramena, pogleda spuštenog na dole, često u spavaćici, podseća na lutku kojom se igraju deca.
U srednjem dobu, igra ženu čvrstog karaktera, koji i nije baš trpeo klasičnu rodnu ulogu majke, domaćice. Baka, iliti Bajka kako je zove unuka, postala je silom prilika. Ovu ženu oličava zaljubljenost u književnost, koju je doktorirala. Cigareta i crnina. Intelektualna su- periornost i sarkazam.
Sonja Damjanović je u predstavi majka, ne baš „uspešna”, jer je ćerku rodila mlada, kolokvijalno bi se reklo i luda. O njenoj ćerki se starala majka (Bajka), kojoj joj je bukvalno ostavila svoje dete kao siroče ispred kontejnera. Bajkina ćerka je sada glumica, a nastup Sonje Damjanović je baš takav i privatno, u porodičnoj podeli uloga između njih tri, često naglašeno teatralan. Kada ostavi se svoje uloge po strani, pojavi se nesigurna i uplašena devojčica koja ni danas ne zna šta će sa sobom, a kamoli sa svojim dvema saputnicama.
Alisa Lacko najmlađu od tri žene igra odlučno, kao da je najstarija. I deo njenog bića bio je napuštanje, odlazak, ne samo od strane majke, nego odlazak u stranu zemlju, Novi Zeland, odakle se vratila nepromenjena. Jedino što ima i dalje je Bajka i praznina. Upravo ta praznina je najjača, ako ne i jedina dramska peripetija. Kako će tri žene ispuniti zadatak sada, na kraju života jedne od njih, kada to nisu znale sve vreme pre toga.
Za sve glumice i očigledno za rediteljku, mnogo je teško bilo prikazati vremenske preseke razvoja njihovog odnosa, tri različita stanja i položaja svih ovih žena. Mina Petrić se nije trudila da ilustruje ili napiše komad sa nekim gotovim istinama ili tezama, međutim deluje da je pokrenula mnogo toga od čega u konačnici kao da nije bilo mogućnosti da se produbljuje ili ispriča malo više o svim tim linijama mogućih radnji i motiva. Rezultat – predstava, deluje više kao pomirenje se neostvarenošću, nego produbljivanje borbe, agona koji je na intuitivnom planu očigledan u ovim likovima. Predstava je lepa, više nego gledljiva, vizuelno i zvučno čak i uzbudljiva, ali socijalno i emotivno ostvaruje diskutabilan rezultat u vidu jačeg umetničkog efekta.
Ima tu još jedna zagonetka. Gde su muškarci?