На Синагоги, односно у пролазу Павла Шосбергера, приређена је изложба плаката Новосадских музичких свечаности . Уз радове Атиле Капитања, који визуелни идентитет Номуса креира последњих петнаестак година, изложени су и плакати доајена новосадског графичког дизајна Бранислава Добановачког, дугогодишњег професора на Академији уметности у Новом Саду. По његовом укључивања у ауторски тим фестивала, почетком деведесетих година прошлог века, Номус је напустио дотадашњу праксу оглашавања постерима на којима су само навођена имена извођача, и окренуо се дизајнерском виду изражавања у најбољој традицији тзв. новосадске школе плаката , коју карактеришу јасне и организоване форме, графичка уравнотеженост, те студиозна употреба типографије, симбола и фотографије…
Како у каталогу изложбе наводи др Данило Вуксановић, решења Бранислава Добановачког за Номус креирала су визуелни језик дизајна деведесетих година прошлог века, при чему су увек превазилазила пред њега постављен задатак да плакат буде упечатљиво обавештење о збиру музичких догађаја које покреће размишљања публике: „У сваком његовом раду читамо и пулс времена, модну линију, али и алтернативну субверзивност”…
– Кад сам почео сарадњу с Музичком омладином Новог Сада, већ сам имао добар дизајнерски стаж иза себе, током којег се формирао тај неки мој рукопис – каже нам Бранислав Добановачки. – С друге стране, чињеница је и да сам практично растао уз класичну музику, будући да је моја мајка почела своју каријеру као оперска певачица, те ме је од малих ногу вукла у позориште, пре свега на оперске представе. Тако да сам ја класику не само волео, не само радо слушао, него сам је стварно свим својим бићем осећао. И кад сам, рецимо, касније предавао музички плакат на Академији уметности, младим колегама сам причао управо то, да се музика не само слуша, него да се она и види, да је она вибрација, титрај који се може визуелизовати. И, просто, кад ми је понуђено да радим плакат Номуса, знао сам да морам да користим нотне записе, клавирске дирке и слично, али не као пуку, просту репродукцију тих устаљених елемената. Они су морали бити приказани на доживљајан начин, рецимо тако да нотни запис буде ружа која се расцветава… И држао сам се тога да увек имам то нешто што јесте препознатљиво публици, што на улици скреће пажњу – јер у маркетингу и јесте први корак привлачење позорности, а после долазе интерес, жеља и на крају акција – али да буде тако упаковано да јединствена порука плаката, тај његов целовити визуелни момент, напросто поклопи посматрача као стаклено звоно.
„Приликом конципирања својих плаката Добановачки користи и архитектонске елементе из свог окружења, творећи алузије на модернистички приступ одмереним комбинацијама, а заправо се ослања на богато наслеђе сопственог искуства из различитих дицсиплина графичког дизајна”, наводи даље Вуксановић. „Смена калиграфских фуга, тачкастих површина налик материјалу… алудирају на атмосферу тајновитости, а асоцијација на лептир-машне по којима су уплетене ноте – упућују на присуство музике и њену неизбежну улогу у животу”…
– Моји плакати имају тај печат, не класично сликарски, већ пре колажни: у првом плану је ово, у другом плану је оно, као кад се лепе папири или други неки материјали током прављења колаж – сагласан је Бранислав Добановачки. – Иако, наравно, свако има своје фаворите, за мене су најуспешнији плакати из тог времена заправо својеврстан триптих настао између 1995. и 1997, у чијим темељима је спознаја да концерти генерално, па тако и они на Номусу, имају смисла само ако повезују три фактора: композитора, извођача и публику. Тако је композитор описан пером, извођач лептир-машном а публика дамом с шеширом. При томе, будући да у то време нисам могао да се ослоним на издашну помоћ рачунара, морао смо да на белој свили најпре одштампам нотни запис, па да од те свиле направимо лептир-машну и на крају да је фотографишем, да видим како то заисте изгледа и може ли да се уоште користи у решењу које сам замислио. После смо такве лептир-машне делили као сувенире – и сам данас чувам једну. А код плаката из 1996, на којем је композиторово перо, нотни запис исписан на црној подлози имао је и додатни лак, те би из одређеног угла деловало као да трепери, да производи вибрације, музику… Једноставно, за мене је плакат био и остао примамљиво и веома снажно средство изражавања у коме је порука та која мора да се и осети, а не само да се види.
Акцентујући значај уметничких плаката, др Вуксановић, између осталог, истиче да је, упркос чињеници да се данас поље оглашавања готово потпуно преселило у домен виртуелне реалности, у савременој култури још увек присутна потреба за израдом плаката… „Често плакат толико привуче посматрача да он једноставно, као хипнотисан, жели да види о чему се ради. Када се то деси, имамо успео производ примењене уметности, али и моћно средство пропаганде”
–Позоришни плакати – будући да сам аутор и низа решења за Стеријино позорје – али музички нарочито, за мене су били веома изазовни. И радио сам их са великим уживањем – наводи проф. Добановачки. – Међутим, у оба случаја, на први знак засићења стављао сам тачку. Како се то некада говорило: „Скидам фирму, отказујем обрт”. У сваком од нас се, наиме, током година формирају наслаге искуства и професионалних сазнања које су, тако наталожене, веома добродошле за педагошки рад, менторску подршку младим колегама или учешће на трибинама (смех). Али за сам креативни рад оне могу постати оптерећење. Барем је тако било у мом случају. Те наслаге су као седименти кроз које идеје једноставно не могу више брзо да „теку”. Јер о дизајну се мора мислити, мора се и промишљати – што није исто – а како је време пролазило, бивао сам све уморнији, ма колико да сам на крају био задовољан решењем. У уметности је битно направити искорак а не стално ићи истим путем. И зато сам проценио да је боље да станем него да почнем да то нагомилано искуство користим као фиоке из којих ћу извлачити старе елементе како би од њих ту и тамо склепао неко „ново” решење. Уосталом, Бранислав Добановачки није једнако графички дизајнер. Сад, рецимо, пишем, односно сликам речима. То не значи да сам од плаката дигао руке, али последњих година њиме одговарам искључиво на теме које ме лично погоде.
Мирослав Стајић
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.