Na Sinagogi, odnosno u prolazu Pavla Šosbergera, priređena je izložba plakata Novosadskih muzičkih svečanosti . Uz radove Atile Kapitanja, koji vizuelni identitet Nomusa kreira poslednjih petnaestak godina, izloženi su i plakati doajena novosadskog grafičkog dizajna Branislava Dobanovačkog, dugogodišnjeg profesora na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Po njegovom uključivanja u autorski tim festivala, početkom devedesetih godina prošlog veka, Nomus je napustio dotadašnju praksu oglašavanja posterima na kojima su samo navođena imena izvođača, i okrenuo se dizajnerskom vidu izražavanja u najboljoj tradiciji tzv. novosadske škole plakata , koju karakterišu jasne i organizovane forme, grafička uravnoteženost, te studiozna upotreba tipografije, simbola i fotografije…
Kako u katalogu izložbe navodi dr Danilo Vuksanović, rešenja Branislava Dobanovačkog za Nomus kreirala su vizuelni jezik dizajna devedesetih godina prošlog veka, pri čemu su uvek prevazilazila pred njega postavljen zadatak da plakat bude upečatljivo obaveštenje o zbiru muzičkih događaja koje pokreće razmišljanja publike: „U svakom njegovom radu čitamo i puls vremena, modnu liniju, ali i alternativnu subverzivnost”…
– Kad sam počeo saradnju s Muzičkom omladinom Novog Sada, već sam imao dobar dizajnerski staž iza sebe, tokom kojeg se formirao taj neki moj rukopis – kaže nam Branislav Dobanovački. – S druge strane, činjenica je i da sam praktično rastao uz klasičnu muziku, budući da je moja majka počela svoju karijeru kao operska pevačica, te me je od malih nogu vukla u pozorište, pre svega na operske predstave. Tako da sam ja klasiku ne samo voleo, ne samo rado slušao, nego sam je stvarno svim svojim bićem osećao. I kad sam, recimo, kasnije predavao muzički plakat na Akademiji umetnosti, mladim kolegama sam pričao upravo to, da se muzika ne samo sluša, nego da se ona i vidi, da je ona vibracija, titraj koji se može vizuelizovati. I, prosto, kad mi je ponuđeno da radim plakat Nomusa, znao sam da moram da koristim notne zapise, klavirske dirke i slično, ali ne kao puku, prostu reprodukciju tih ustaljenih elemenata. Oni su morali biti prikazani na doživljajan način, recimo tako da notni zapis bude ruža koja se rascvetava… I držao sam se toga da uvek imam to nešto što jeste prepoznatljivo publici, što na ulici skreće pažnju – jer u marketingu i jeste prvi korak privlačenje pozornosti, a posle dolaze interes, želja i na kraju akcija – ali da bude tako upakovano da jedinstvena poruka plakata, taj njegov celoviti vizuelni moment, naprosto poklopi posmatrača kao stakleno zvono.
„Prilikom koncipiranja svojih plakata Dobanovački koristi i arhitektonske elemente iz svog okruženja, tvoreći aluzije na modernistički pristup odmerenim kombinacijama, a zapravo se oslanja na bogato nasleđe sopstvenog iskustva iz različitih dicsiplina grafičkog dizajna”, navodi dalje Vuksanović. „Smena kaligrafskih fuga, tačkastih površina nalik materijalu… aludiraju na atmosferu tajnovitosti, a asocijacija na leptir-mašne po kojima su upletene note – upućuju na prisustvo muzike i njenu neizbežnu ulogu u životu”…
– Moji plakati imaju taj pečat, ne klasično slikarski, već pre kolažni: u prvom planu je ovo, u drugom planu je ono, kao kad se lepe papiri ili drugi neki materijali tokom pravljenja kolaž – saglasan je Branislav Dobanovački. – Iako, naravno, svako ima svoje favorite, za mene su najuspešniji plakati iz tog vremena zapravo svojevrstan triptih nastao između 1995. i 1997, u čijim temeljima je spoznaja da koncerti generalno, pa tako i oni na Nomusu, imaju smisla samo ako povezuju tri faktora: kompozitora, izvođača i publiku. Tako je kompozitor opisan perom, izvođač leptir-mašnom a publika damom s šeširom. Pri tome, budući da u to vreme nisam mogao da se oslonim na izdašnu pomoć računara, morao smo da na beloj svili najpre odštampam notni zapis, pa da od te svile napravimo leptir-mašnu i na kraju da je fotografišem, da vidim kako to zaiste izgleda i može li da se uošte koristi u rešenju koje sam zamislio. Posle smo takve leptir-mašne delili kao suvenire – i sam danas čuvam jednu. A kod plakata iz 1996, na kojem je kompozitorovo pero, notni zapis ispisan na crnoj podlozi imao je i dodatni lak, te bi iz određenog ugla delovalo kao da treperi, da proizvodi vibracije, muziku… Jednostavno, za mene je plakat bio i ostao primamljivo i veoma snažno sredstvo izražavanja u kome je poruka ta koja mora da se i oseti, a ne samo da se vidi.
Akcentujući značaj umetničkih plakata, dr Vuksanović, između ostalog, ističe da je, uprkos činjenici da se danas polje oglašavanja gotovo potpuno preselilo u domen virtuelne realnosti, u savremenoj kulturi još uvek prisutna potreba za izradom plakata… „Često plakat toliko privuče posmatrača da on jednostavno, kao hipnotisan, želi da vidi o čemu se radi. Kada se to desi, imamo uspeo proizvod primenjene umetnosti, ali i moćno sredstvo propagande”
–Pozorišni plakati – budući da sam autor i niza rešenja za Sterijino pozorje – ali muzički naročito, za mene su bili veoma izazovni. I radio sam ih sa velikim uživanjem – navodi prof. Dobanovački. – Međutim, u oba slučaja, na prvi znak zasićenja stavljao sam tačku. Kako se to nekada govorilo: „Skidam firmu, otkazujem obrt”. U svakom od nas se, naime, tokom godina formiraju naslage iskustva i profesionalnih saznanja koje su, tako nataložene, veoma dobrodošle za pedagoški rad, mentorsku podršku mladim kolegama ili učešće na tribinama (smeh). Ali za sam kreativni rad one mogu postati opterećenje. Barem je tako bilo u mom slučaju. Te naslage su kao sedimenti kroz koje ideje jednostavno ne mogu više brzo da „teku”. Jer o dizajnu se mora misliti, mora se i promišljati – što nije isto – a kako je vreme prolazilo, bivao sam sve umorniji, ma koliko da sam na kraju bio zadovoljan rešenjem. U umetnosti je bitno napraviti iskorak a ne stalno ići istim putem. I zato sam procenio da je bolje da stanem nego da počnem da to nagomilano iskustvo koristim kao fioke iz kojih ću izvlačiti stare elemente kako bi od njih tu i tamo sklepao neko „novo” rešenje. Uostalom, Branislav Dobanovački nije jednako grafički dizajner. Sad, recimo, pišem, odnosno slikam rečima. To ne znači da sam od plakata digao ruke, ali poslednjih godina njime odgovaram isključivo na teme koje me lično pogode.
Miroslav Stajić
Projekat „Priče iz vojvođanskih ateljea – gde umetnost nastaje“ realizuje Dnevnik Vojvodina press doo, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajedicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.