Представа Српског народног позоришта, „Центрифугални играч“ Тодора Манојловића, у режији Југа Ђорђевића, може да се гледа и – слуша. Не, није опера, оперета, па ни мјузикл. Избор музике, аранжман, њена драматуршка улога у креирању атмосфере комада, па и развоја радње, значењских тонова, било је дело веома признате композиторке Невене Глушице, коју смо посетили у њеној стваралачкој радионици.
Њен рад је већ препознатљив у позоришту, што сведочи и низ највећих признања, попут Стеријиних награда. Карактерише га префињеност, веома нијансиран уплив у свет сценских дешавања и снажан утисак који изазива, било да појачава одређени контекст, или га ствара.
Да ли сте заједно радили са редитељем на дефинисању музичког плана за „Центрифугалног играча“, на томе да то буде жива музика?
– Да. Било је јасно од самога почетка да ће бити пуно музике и пуно плеса. То је била главна задатост, а све друго да ће бити сведено. Музика и плес су овде начин говора.
Да ли је то дошло из читања драме?
– Јесте. Обоје смо дошли до тога. Југ је већ имао премису о плесу, па не би било исто да музика, кад је већ пуно има, не би била жива. Пратили смо и епоху, па смо онда имали среће да добијемо добре музичаре…
Баш сам се питао, ко су ти људи, фантастично свирају?!
– Да, сјајни су! Зову се Ђорђе Кујунџић, наш шеф оркестра. Он свира кларинет и саксофон. Ту су још Коста Вукашиновић (тромбон), Аљоша Закић (труба), Стефан Јоцић (контрабас), Немања Тасић (бубањ), Ања Риђешић (клавир), све супер људи, супер музичари. Вероватно ћемо се још виђати. Баш ми је драго што је тако једна млада екипа свесна позоришта, што се све ређе виђа.
Кад је реч о тонској слици, дизајну звука, то најчешће није примарни задатак композитора. Како сте дошли до, ја бих рекао, фантастичног резултата?
– Занимљиво је што кажете да то није посао композитора. Ја мислим да цео мој посао зависи од тога како ће то на крају да буде обликовано у звук, како ће то да буде одсвирано, тако да ја баш, баш пуно енергије и времена потрошим на тај звук на крају и на вежбање са музичарима.
То подразумева и доласке на пробе?
– Тако је.
У музици „Центрифугалног играча“ чујна је занимљива жанровска мешавина. Можете ли ми ви то прецизније одредити?
– То је углавном свинг, брзи и спори. Валцер – свинг, све што припада том плесу. Трудила сам се и јако често користила реч шлагер, с обзиром на то да је у питању домаћи текст јер, осим свинга, можда би неко то назвао и чарлстон. Било ми је битно да те песме, барем док се певају, звуче као стари, домаћи шлагери.
Шта вас још, осим позоришта, привлачи у погледу компоновања музике?
– С времена на време радим и неки филм, серију… Искрено, ретко стижем нечим другим да се бавим поред позоришта, а имам разне планове који никако да се остваре (смех). Добро, сачекаће своје време.
Није за интервју?
– Није.
Имате ли своју филозофију позоришне музике?
– Мени је битно да она буде примењена у правом смислу те речи и онда бих додала и да буде органска. У смислу да се везује за сцену, драматургију представе, за глумце… Све оно што ми је борба против онога у позоришту што ми јако смета, што ме одбија или избацује из представе. Често се више него самом музиком бавим тим органским прилагођавањем.
То подразумева више разговора са ауторском екипом или више ваш унутрашњи процес припреме?
– Пуно разговора са редитељем, пуно пажње, ослушкивања самих сцена, што зависи и од глумаца, а на крају крајева – тражење ритма представе. Музика ту може пуно да помогне, а може и да одмогне. Ја то сматрам својим главним послом.
Значи, ништа унапред, као да певушите у својој глави?
– Буде често унапред, али то углавном заврши у канти за смеће (смех). Тако да не вреди.
Дневник
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина Пресс ДОО, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.