Predstava Srpskog narodnog pozorišta, „Centrifugalni igrač“ Todora Manojlovića, u režiji Juga Đorđevića, može da se gleda i – sluša. Ne, nije opera, opereta, pa ni mjuzikl. Izbor muzike, aranžman, njena dramaturška uloga u kreiranju atmosfere komada, pa i razvoja radnje, značenjskih tonova, bilo je delo veoma priznate kompozitorke Nevene Glušice, koju smo posetili u njenoj stvaralačkoj radionici.
Njen rad je već prepoznatljiv u pozorištu, što svedoči i niz najvećih priznanja, poput Sterijinih nagrada. Karakteriše ga prefinjenost, veoma nijansiran upliv u svet scenskih dešavanja i snažan utisak koji izaziva, bilo da pojačava određeni kontekst, ili ga stvara.
Da li ste zajedno radili sa rediteljem na definisanju muzičkog plana za „Centrifugalnog igrača“, na tome da to bude živa muzika?
– Da. Bilo je jasno od samoga početka da će biti puno muzike i puno plesa. To je bila glavna zadatost, a sve drugo da će biti svedeno. Muzika i ples su ovde način govora.
Da li je to došlo iz čitanja drame?
– Jeste. Oboje smo došli do toga. Jug je već imao premisu o plesu, pa ne bi bilo isto da muzika, kad je već puno ima, ne bi bila živa. Pratili smo i epohu, pa smo onda imali sreće da dobijemo dobre muzičare…
Baš sam se pitao, ko su ti ljudi, fantastično sviraju?!
– Da, sjajni su! Zovu se Đorđe Kujundžić, naš šef orkestra. On svira klarinet i saksofon. Tu su još Kosta Vukašinović (trombon), Aljoša Zakić (truba), Stefan Jocić (kontrabas), Nemanja Tasić (bubanj), Anja Riđešić (klavir), sve super ljudi, super muzičari. Verovatno ćemo se još viđati. Baš mi je drago što je tako jedna mlada ekipa svesna pozorišta, što se sve ređe viđa.
Kad je reč o tonskoj slici, dizajnu zvuka, to najčešće nije primarni zadatak kompozitora. Kako ste došli do, ja bih rekao, fantastičnog rezultata?
– Zanimljivo je što kažete da to nije posao kompozitora. Ja mislim da ceo moj posao zavisi od toga kako će to na kraju da bude oblikovano u zvuk, kako će to da bude odsvirano, tako da ja baš, baš puno energije i vremena potrošim na taj zvuk na kraju i na vežbanje sa muzičarima.
To podrazumeva i dolaske na probe?
– Tako je.
U muzici „Centrifugalnog igrača“ čujna je zanimljiva žanrovska mešavina. Možete li mi vi to preciznije odrediti?
– To je uglavnom sving, brzi i spori. Valcer – sving, sve što pripada tom plesu. Trudila sam se i jako često koristila reč šlager, s obzirom na to da je u pitanju domaći tekst jer, osim svinga, možda bi neko to nazvao i čarlston. Bilo mi je bitno da te pesme, barem dok se pevaju, zvuče kao stari, domaći šlageri.
Šta vas još, osim pozorišta, privlači u pogledu komponovanja muzike?
– S vremena na vreme radim i neki film, seriju… Iskreno, retko stižem nečim drugim da se bavim pored pozorišta, a imam razne planove koji nikako da se ostvare (smeh). Dobro, sačekaće svoje vreme.
Nije za intervju?
– Nije.
Imate li svoju filozofiju pozorišne muzike?
– Meni je bitno da ona bude primenjena u pravom smislu te reči i onda bih dodala i da bude organska. U smislu da se vezuje za scenu, dramaturgiju predstave, za glumce… Sve ono što mi je borba protiv onoga u pozorištu što mi jako smeta, što me odbija ili izbacuje iz predstave. Često se više nego samom muzikom bavim tim organskim prilagođavanjem.
To podrazumeva više razgovora sa autorskom ekipom ili više vaš unutrašnji proces pripreme?
– Puno razgovora sa rediteljem, puno pažnje, osluškivanja samih scena, što zavisi i od glumaca, a na kraju krajeva – traženje ritma predstave. Muzika tu može puno da pomogne, a može i da odmogne. Ja to smatram svojim glavnim poslom.
Znači, ništa unapred, kao da pevušite u svojoj glavi?
– Bude često unapred, ali to uglavnom završi u kanti za smeće (smeh). Tako da ne vredi.
Dnevnik
Projekat „Priče iz vojvođanskih ateljea – gde umetnost nastaje“ realizuje Dnevnik Vojvodina Press DOO, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajedicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.