Иван Карлаварис оставио је дубок траг у свету фотографије на овим просторима, и као педагог у Школи за дизајн „Богдан Шупут”, на новосадској Академији уметности и на Академији за примењену умјетност у Ријеци, и као вишеструко награђивани уметник, али и као утемељивач Светског бијенала студентске фотографије/плаката, као и међународног пројекта „Кварнер – изнад и испод воде”, чије је овогодишње издање заокружено крајем новембра изложбом у Горњем холу зграде АУНС на Тврђави. Недавно је професор Карлаварис у Каставу, прелепом средњовековном градићу изнад Опатије, приредио самосталну изложбу фотографија, којом је обележио пола века од његовог првог таквог представљања ликовној публици.
– Последњу самосталну изложбу имао сам у Совјетском Савезу 1991. године. Давно је то било. Први пут сам у СССР отишао у јануару 1990. Водали су ме по Москви на минус 30 и, будући да никада раније нисам носио капу, страшно сам се смрзао. На крају ме је један млади хирург повео на неку тамошњу пијацу да купим шубару од лисице – и дан-данас је имам. Док смо шетали, у једној уличици видим плави дрвени украшени прозор. И ја га снимим. Недуго након што сам се вратио у Нови Сад, у Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Војводине стигне позив за Уницефов конкурс. И ја пошаљем шест радова. На европском жирирању у Женеви, од, рецимо, 15–16 радова из целе Југославије, буде тих мојих шест. Исто се потом догодило и на светском жирирању у Њујорку. Све то Руси сазнали, и позвали су ме да направим изложбу, мислећи очигледно да сам ја највећи уметник Југоисточне Европе, што нема, наравно, везе са истином. И ја сам тамо направио изложбу са том темом прозора. Али после тога једноставно нисам хтео да излажем.
Зашто?
– Напросто, осећао сам јаку потребу да покажем да сам против тога што је разбијена моја држава. Ја сам тај простор Југославије доживљавао као свој. Не знам да ли знате, али бавио сам се и аутомобилизмом. И са сјајним људима, попут Фадила Кадића, дружио сам се од Словеније до Македоније. И онда су ми разбили ту државу. Наравно да сам се лоше осећао, па је одлука да више самостално не излажем била неки вид мог протеста. Да не улазимо сад у то да ли сам био у праву, али, ето, тако сам урадио.
Ипак сте на крају попустили и у Каставу, у тамошњој црквици Свете Тројице, ове јесени приредили самосталну изложбу?
– Последњих година притисак је био све већи, почев од историчарке уметности др Ирине Суботић, моје најбоље другарице са Академије, па до Ервина Дубровића, дугогодишњег директора Музеја града Ријеке. И на крају, ето, попустим. После мислим, ако ћу већ да направим изложбу, хајде да то не буде нешто утилитарно. Јер, током свих ових година углавном сам се бавио утилитарном фотографијом. И онда сам дошао на идеју да заправо поновим прву изложбу, коју сам приредио у животу, а то је било 1975. године управо у Каставу. И посегао сам у архиву. Моја архива је аналогна, сређена швапски, јер ја сам мало и швапски ђак. Дакле, кад сам отворио архиву, видео сам да су те фотографије, које сам изложио 1975, све снимане у Истри током 1973. Тада сам одабрао 12 фотографија које сам за ту изложбу у Каставу израдио у формату метар пута метар. Сад сам изложио те исте фотографије, само урађене на платну, у формату 1,25 пута 1,25 метара, и мало дотеране, у складу са могућностима савремене технологије.
Да ли сте можда размишљали о томе да данас поновите неке од мотива са фотографија изложених те 1975?
– Нисте једини који ме је то питао, али напросто нисам желео да развијам временске паралеле тог типа. Моја супруга је умрла пре скоро 25 година, а она је на три фотографије од тих 12. Иначе, нема нигде других ликова. Не само на тим изложеним фотографијама, него, генерално, на свим негативима из тог периода које сам извадио из архиве. С друге стране, чињеница је да сада не могу ни да се сетим где су настале неке фотографије. Делови Истре, када сам у то време снимао, били су насељени само духовима. Црквица у Рукавцу је, на пример, била без крова, а сада је тамо све рестаурирано и она предивно изгледа. Знам тачно и где су снимљени поједини каставски мотиви, попут степеништа, али за неке фотографије не знам чак ни у ком граду сам их снимио. Међутим, свака од њих има неку своју причу коју би данас тешко било поновити.
Најавили сте да следеће године та каставска изложба долази у Нови Сад?
– Да, иста та изложба, са практично истим каталогом, једино што ће неки други људи говорити на отварању (смех). И мислим да ће то бити и последња моја самостална изложба. Зато бих, иако сам у пензији 14–15 година, волео да та изложба буде у галерији Академије уметности, популарној „Мрци”. Признајем да сам био јако срећан кад је бивши декан АУНС Синиша Бокан успео да се избори за тај простор. Мала дигресија: кад сам својевремено радио на ријечкој академији, тамошњи ме декан питао да ли бих прешао код њих за стално. Тамо је и Раде Шербеџија радио. У то време је код њих хонорар био далеко већи него плата у Новом Саду, али нисам могао. Једноставно, новосадска Академија уметности је била и остала моја кућа.
Колико је, заправо, сад, посматрано из педагошке перспективе, тешко студентима говорити да је важно како ће осмислити кадар, када с дигиталним фотоапаратом могу да сниме 500, 1.000 фотографија и, по теорији великих бројева, сигурно ће убости бар један снимак који ваља?
– О томе, наравно, имам став, али он нужно не мора бити исправан, будући да је мој мозак негде из прве половине прошлог века. Дигитална ера јесте донела ту страховиту способност да сви живи све снимају, и да ту нема више граница. За разлику од оног времена, кад сам ја у сваком слајду, сваком снимку, морао да све дам од себе. У време аналогне фотографије имао си у филму 12, 30, 32 или 36 снимака, што те тера да добро промислиш о томе шта ћеш фотографисати, у ком тренутку, јер немаш на располагању бесконачан простор. А сада нема ограничења. Руку на срце, ја сам и даље аналогни човек, мада када данас снимам, морам да радим дигитално. Јер, ко ће сад да плати да ја снимим слајд, па да га развијем… Значи, једноставно, такво је време, таква је технологија, и то тако иде. Али то не значи да сада мање водим рачуна о томе како ће изгледати композиција фотографије. Без обзира на то што имам на располагању још тих 1.000, 1.200, 1.500 кадрова, уместо 12, мој је однос исти. Узмем апарат, направим неколико снимака и – нема даље, јер, једноставно, цео живот сам тако радио. И не видим зашто бих то сада мењао.
Мирослав Стајић
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина Пресс ДОО, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.