Ivan Karlavaris ostavio je dubok trag u svetu fotografije na ovim prostorima, i kao pedagog u Školi za dizajn „Bogdan Šuput”, na novosadskoj Akademiji umetnosti i na Akademiji za primenjenu umjetnost u Rijeci, i kao višestruko nagrađivani umetnik, ali i kao utemeljivač Svetskog bijenala studentske fotografije/plakata, kao i međunarodnog projekta „Kvarner – iznad i ispod vode”, čije je ovogodišnje izdanje zaokruženo krajem novembra izložbom u Gornjem holu zgrade AUNS na Tvrđavi. Nedavno je profesor Karlavaris u Kastavu, prelepom srednjovekovnom gradiću iznad Opatije, priredio samostalnu izložbu fotografija, kojom je obeležio pola veka od njegovog prvog takvog predstavljanja likovnoj publici.
– Poslednju samostalnu izložbu imao sam u Sovjetskom Savezu 1991. godine. Davno je to bilo. Prvi put sam u SSSR otišao u januaru 1990. Vodali su me po Moskvi na minus 30 i, budući da nikada ranije nisam nosio kapu, strašno sam se smrzao. Na kraju me je jedan mladi hirurg poveo na neku tamošnju pijacu da kupim šubaru od lisice – i dan-danas je imam. Dok smo šetali, u jednoj uličici vidim plavi drveni ukrašeni prozor. I ja ga snimim. Nedugo nakon što sam se vratio u Novi Sad, u Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine stigne poziv za Unicefov konkurs. I ja pošaljem šest radova. Na evropskom žiriranju u Ženevi, od, recimo, 15–16 radova iz cele Jugoslavije, bude tih mojih šest. Isto se potom dogodilo i na svetskom žiriranju u Njujorku. Sve to Rusi saznali, i pozvali su me da napravim izložbu, misleći očigledno da sam ja najveći umetnik Jugoistočne Evrope, što nema, naravno, veze sa istinom. I ja sam tamo napravio izložbu sa tom temom prozora. Ali posle toga jednostavno nisam hteo da izlažem.
Zašto?
– Naprosto, osećao sam jaku potrebu da pokažem da sam protiv toga što je razbijena moja država. Ja sam taj prostor Jugoslavije doživljavao kao svoj. Ne znam da li znate, ali bavio sam se i automobilizmom. I sa sjajnim ljudima, poput Fadila Kadića, družio sam se od Slovenije do Makedonije. I onda su mi razbili tu državu. Naravno da sam se loše osećao, pa je odluka da više samostalno ne izlažem bila neki vid mog protesta. Da ne ulazimo sad u to da li sam bio u pravu, ali, eto, tako sam uradio.
Ipak ste na kraju popustili i u Kastavu, u tamošnjoj crkvici Svete Trojice, ove jeseni priredili samostalnu izložbu?
– Poslednjih godina pritisak je bio sve veći, počev od istoričarke umetnosti dr Irine Subotić, moje najbolje drugarice sa Akademije, pa do Ervina Dubrovića, dugogodišnjeg direktora Muzeja grada Rijeke. I na kraju, eto, popustim. Posle mislim, ako ću već da napravim izložbu, hajde da to ne bude nešto utilitarno. Jer, tokom svih ovih godina uglavnom sam se bavio utilitarnom fotografijom. I onda sam došao na ideju da zapravo ponovim prvu izložbu, koju sam priredio u životu, a to je bilo 1975. godine upravo u Kastavu. I posegao sam u arhivu. Moja arhiva je analogna, sređena švapski, jer ja sam malo i švapski đak. Dakle, kad sam otvorio arhivu, video sam da su te fotografije, koje sam izložio 1975, sve snimane u Istri tokom 1973. Tada sam odabrao 12 fotografija koje sam za tu izložbu u Kastavu izradio u formatu metar puta metar. Sad sam izložio te iste fotografije, samo urađene na platnu, u formatu 1,25 puta 1,25 metara, i malo doterane, u skladu sa mogućnostima savremene tehnologije.
Da li ste možda razmišljali o tome da danas ponovite neke od motiva sa fotografija izloženih te 1975?
– Niste jedini koji me je to pitao, ali naprosto nisam želeo da razvijam vremenske paralele tog tipa. Moja supruga je umrla pre skoro 25 godina, a ona je na tri fotografije od tih 12. Inače, nema nigde drugih likova. Ne samo na tim izloženim fotografijama, nego, generalno, na svim negativima iz tog perioda koje sam izvadio iz arhive. S druge strane, činjenica je da sada ne mogu ni da se setim gde su nastale neke fotografije. Delovi Istre, kada sam u to vreme snimao, bili su naseljeni samo duhovima. Crkvica u Rukavcu je, na primer, bila bez krova, a sada je tamo sve restaurirano i ona predivno izgleda. Znam tačno i gde su snimljeni pojedini kastavski motivi, poput stepeništa, ali za neke fotografije ne znam čak ni u kom gradu sam ih snimio. Međutim, svaka od njih ima neku svoju priču koju bi danas teško bilo ponoviti.
Najavili ste da sledeće godine ta kastavska izložba dolazi u Novi Sad?
– Da, ista ta izložba, sa praktično istim katalogom, jedino što će neki drugi ljudi govoriti na otvaranju (smeh). I mislim da će to biti i poslednja moja samostalna izložba. Zato bih, iako sam u penziji 14–15 godina, voleo da ta izložba bude u galeriji Akademije umetnosti, popularnoj „Mrci”. Priznajem da sam bio jako srećan kad je bivši dekan AUNS Siniša Bokan uspeo da se izbori za taj prostor. Mala digresija: kad sam svojevremeno radio na riječkoj akademiji, tamošnji me dekan pitao da li bih prešao kod njih za stalno. Tamo je i Rade Šerbedžija radio. U to vreme je kod njih honorar bio daleko veći nego plata u Novom Sadu, ali nisam mogao. Jednostavno, novosadska Akademija umetnosti je bila i ostala moja kuća.
Koliko je, zapravo, sad, posmatrano iz pedagoške perspektive, teško studentima govoriti da je važno kako će osmisliti kadar, kada s digitalnim fotoaparatom mogu da snime 500, 1.000 fotografija i, po teoriji velikih brojeva, sigurno će ubosti bar jedan snimak koji valja?
– O tome, naravno, imam stav, ali on nužno ne mora biti ispravan, budući da je moj mozak negde iz prve polovine prošlog veka. Digitalna era jeste donela tu strahovitu sposobnost da svi živi sve snimaju, i da tu nema više granica. Za razliku od onog vremena, kad sam ja u svakom slajdu, svakom snimku, morao da sve dam od sebe. U vreme analogne fotografije imao si u filmu 12, 30, 32 ili 36 snimaka, što te tera da dobro promisliš o tome šta ćeš fotografisati, u kom trenutku, jer nemaš na raspolaganju beskonačan prostor. A sada nema ograničenja. Ruku na srce, ja sam i dalje analogni čovek, mada kada danas snimam, moram da radim digitalno. Jer, ko će sad da plati da ja snimim slajd, pa da ga razvijem… Znači, jednostavno, takvo je vreme, takva je tehnologija, i to tako ide. Ali to ne znači da sada manje vodim računa o tome kako će izgledati kompozicija fotografije. Bez obzira na to što imam na raspolaganju još tih 1.000, 1.200, 1.500 kadrova, umesto 12, moj je odnos isti. Uzmem aparat, napravim nekoliko snimaka i – nema dalje, jer, jednostavno, ceo život sam tako radio. I ne vidim zašto bih to sada menjao.
Miroslav Stajić
Projekat „Priče iz vojvođanskih ateljea – gde umetnost nastaje“ realizuje Dnevnik Vojvodina Press DOO, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajedicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.