У савременом српском језику, плеоназми су постали неизбежан део свакодневног говора.
Користимо их скоро неприметно, као да без њих реченице звуче непотпуно. А заправо, плеоназам је вишак – спој речи које изражавају исто значење.
Колико пута сте чули да неко каже „слободна непопуњена места“? Или да најави „потпуно нови производ“? Оба примера су типични плеоназми. Ако је нешто ново, оно је већ потпуно ново. Ако је место непопуњено, онда је самим тим слободно.
Плеоназми настају из жеље да се нагласи, појача или порука учини ефектнијом. Језик реклама, новинарства и свакодневног разговора обилује таквим примерима: „пењати се горе”, „сићи доле”, „унеси унутра”, „изађи напоље”. Све су то изрази које разумемо, али у којима се значење дуплира.
Неки плеоназми су толико ушли у употребу да их више и не примећујемо. На пример, „лични идентитет”, „претходно искуство”, „мала ситница” или „крајњи резултат”. Они су постали део говорне рутине и тешко их је искоренити.
Плеоназми понекад служе стилу – да ублаже тон, појачају значење или допринесу ритму реченице. Али ако постану навика без смисла, онда показују непажњу према језику. Зато није поента избегавати их по сваку цену, већ научити да их препознамо. Језик се развија, али и ми, говорници, заједно с њим – па ако знамо да „напредовати унапред” нема сврху, већ смо учинили корак напред.