Pasiv u srpskom jeziku služi da se istakne radnja ili njen rezultat, a ne vršilac. Najčešće se gradi pomoću pomoćnog glagola BITI i trpnog glagolskog prideva.
Na primer: Kuća je sagrađena. Odluka je doneta.
U pasivu je važno obratiti pažnju na padeže i predloge. Srpski jezik često ne trpi doslovno prenošenje konstrukcija iz drugih jezika. Zbog toga se javljaju nedoumice poput: Smatrano je grehom ili Smatrano je za greh?
Pravilna rečenica je: Smatrano je grehom.
Razlog je što se imenica koristi u instrumentalu bez predloga. Instrumental ovde označava osobinu ili značenje koje se nečemu pripisuje. Konstrukcija sa predlogom ZA u ovom slučaju nije standardna.
Oblik SMATRATI ZA NEŠTO postoji u govoru, ali nije normativno preporučen.
U književnom i standardnom jeziku prednost ima oblik bez predloga. Isto važi i za primere poput: Smatrano je sramotom.
Ili: Takvo ponašanje je smatrano nepristojnim.
Pasivne rečenice se često koriste u publicistici i naučnom stilu.
One omogućavaju neutralan i objektivan ton, ali preterana upotreba pasiva može učiniti tekst teškim i zato se preporučuje umereno korišćenje. U svakodnevnom govoru češće se koristi aktiv.