Вероватно је то преамбициозно рећи, али дозволите ми усхићење: извођење представе «Процес Пелико» Мила Рауа на Факулетету драмских уметности у Београду, прошле недеље на отварању не:Битефа, историјски је догађај.
Авињонски фестивал и Wiener Festwoche су се практично одрекли својих права и дозволили редитељу из Швајцарске да представу потпуно препусти фестивалу насталом из отпора према цензури.
– Осећао сам дужност да то урадим, јер сам се осетио одговорним за све што се догодило. – рекао је Рау, један од најцењенијих редитеља данашњице.
Поптуно ново издање представе, са потпуно новом глумачком екипом, на новом језику, српском, припремљено у рекордном року као солидарни одговор на репресију, не знам да ли је запамћено у домаћој позоришној култури. Поготово не у условима када је та представа, односно њен аутор цензурисан. Подсетићу, програм селектора Битефа Милоша Лолића због позива представи Мила Рауа није усвојен и Битеф након 58 година континуитета први пут није одржан.
Зато јесте не:Битеф, који је почео спектакуларно. Прво са 16 минута ћутње за првоновембарске жртве у Новом Саду, затим трибином о могућностима отпора репресији у уметности, а онда и извођењем представе. И то све на месту где је студентска побуна и почела због напада на групу која је одавала пошту новосадским жртвама – Факултету драмских уметности у Београду.
„Много је страшних ствари, ал’ од човека ништа страшније није”, цитирао је Мило Рау Антигону током говора отварања прошлогодишњег Битефа, који му је ове године узет за зло због помињања немачког канцелара и рударења литијума. Сада је поновио нешто слично, само је људску монструозност уместо цитата из драмског дела приказао кроз представу која је својеврстан цитат судског процеса. Реч је о човеку који је више од деценије омамљивао своју супругу и преко интернет нудио непознатима долазак у на сексуално иживљавање преко интернета. Жртва Жизел Пелико, кроз отварање суђења за јавност, постала је симбол монструозности силоватеља и пример сексуалне експлоатације која превазилази чак и најфантастичније радове на ту тему, или најцрње кошмаре. А посебно остаје да плаши то што је њен случај само један у, врло вероватно, мору сличних. Или можда још горих. Ко зна.
Начин на који су Весна Тривалић и Тихомир Станић играли некадашњи брачни пар, француске добростојеће, породичне људе, препричаваће се још дуго овде, а и шире, јер је “Процес Пелико” на отварању не:Битефа, због скандала око цензуре и неодржавања једног од најважнијих светских фестивала, привукао пажњу шире европске, па и светске заједнице. Организација представе која је подразумевала и њен режирани пренос на ју-тјубу, већ бележи десетине хиљада прегледа, са доступношћу на свим меридијанима.
Уз двојац познатих глумаца, у представи су се појављивали и позоришни активисти, попут отпуштених радница Шабачког позоришта, Јелене Иветић, а нешто раније и Миње Богавац. Играли су у београдској верзији авињонског спектакла и Светлана Бојковић, Милан Марић, Бранислав Трифуновић, Марко Грабеж, Габор Понго, али и Анђелка Николић, Нела Антоновић, Јелена Мијовић, Јелена Ступљанин, Марија Опсеница, Милена Радуловић (која је често током представе и на поклону отворено плакала), Нада Шаргин, Небојша Ромчевић, Игор Коруга, Никита Миливојевић, Милош Томотијевић, и многи многи други. Идеја је била да се тако укаже на сложен положај законских ускраћивања права на рад који поједини трпе због свог политичког деловања.
Сама реч “процес” у наслову наравно да упућује и на кафкијанску апсурдност једне бирократске процедуре, те су у представу уврштени и гласови феминистичке филозофије, психијатрије и психологије, као и објашњења из социолошког и политичког спектра. Представа тако постаје једна узбудљива, сложена студија људске природе и друштвеног понашања, које је често условљено насилним обрасцима.
Режија је врло сведена. Са две стране сцене седе две групе извођача, које излазе на просценијум, где је смештена говорница. Тако се симулира судница, а заправо захтева велико стрпљење и умеће говора од свих извођача.
Осим на ју-тјубу, процес се преноси на платну на централном зиду. Огромна већина се бранила тиме да нису ни помишљали да раде нешто са чиме она није сагласна. Успостављање контакта са њеним мужем преко интернета, жртви је додатно онемогућавало сваки облик људскости. Шта су онда њени џелати? Захваљујући имену и форми представе, стиче се утисак да су и сви гледаоци позвани да суде.