Две стотине година означавају време унутар кога су светлом обасјане бројне насловне странице, вињете и илустрације, преломи и ортографије, слогови и иницијали. Визуелна различитост корица настала кроз време подсећа на вишеструка лица Летописа Матице српске и као таква, чинила се погодна да буде повод, изазов и предложак за настанак новог уметничког дела – графике. Уметници су добили факсимиле графичких решења прошлих али садашњих бројева Летописа и на основу њих остварили нове отиске у различитим графичким техникама. Савремени графичари одговорили су на задату тему, свако на свој начин, једни аутентичном поруком свог ликовног језика, други тако што су парафразирали симболе, боју и слова са понуђених предложака. Угљеша Цолић – Вишеструки профили, (с)резани у линолеуму подсећају нас како два столећа Летописа Матице српске, чине, пре свега људи. Налик Тримуртију, троструком божанском извору, и овај графички лист унутар којег се истура кружни портретни амблем упућује нас на будне очи прегалаца писане речи у огледалу искусног читаоца. Владо Њаради – Сво типографско богатство, у колоритним образима саздато, уметнуто је у словној мрежи на жућкастој хартији, као у кованлуку азбучног мозаика. Грб Матице српске подржан је сеновитом перголом у залеђу, уз различито бојена слова и бројке, у хоризонтали и вертикали. Снежана Петровић – Искорак у минијатурно – маестралном захвату мецотинте, у изглачаним траговима ноншаланције, пред нама је отелотворио фигуру Мелисе под окриљем жита. Видимо је како је прихватила патинирану плетару са крилатом огрлицом око суженог врата. Сања Жигић – Историја српске културе и писмености кретала се споро вијугавим путевима, баш као на листу са приказом забаченог планинског села. Означена путања делује као светлосни траг, ознака трновитог успона пуног узбудљивих преокрета. Горан Кнежевић – У тамној сепији, у маниру истинске школе графизма, у преплетима линија, као у густом грму без лишћа, стајао је печатолики амблем Матице српске као спасоносни инсект – пчела. Окрајком збијених цртачких бравура, примећујемо серифна слова летописног обличја као наше поносито обележје. Данило Вуксановић – У илустрацији коју је објавио Теодор Павловић са леве стране постамента и кошнице препознајемо персонификацију књижевности, Минерву и Генијуса. На литографисаној алегорији је и фигура жене са огледалом у руци (Major fato Prudentia) на коју је ослоњена лира а иза, разрушен храм али и биста Доситејева, коју је из сенке, пригрлила сова.
Зоран Тодовић – Као на чистом стегу, преузетом са каквог мраморног споменика, уграђеног у темеље храма, вибрира графички лист. Сребрнкасти, пригушени фон обезбеђује мерило угаслих тонова, исписаних приповетки и сонета на црквенословенском језику. Вишња Николић – У облој форми слично нару, воћу изобиљном али још више грешном, сакривена је енергија једноставне артикулације. Ситна слова као пчелиње кружење, одашиљу говор унутарњег звука и сажимају непролазност изговорене речи. Јелена Средановић – Из дубине морских остава као у огледу Ива Клајна. Гледамо у пенушаве небесне ковитлаце. И знамо да облак може у себи да упије сјај крилатих књига и блиставих векова. У тренутку када од погледа очекујемо да нам отвори срце. Вида Стефановић – У ком лексикону митолошких појмова се налази тумачење двојног света, када се девичанска лепота изједначава са вишебојним отиском “Као јелен”? Мора да је бивало, и на страницама Летописа се прелиставало. Милан Игњатовић – Вечити, анђеоски звук, запретен је у једној жици у овом народу. Летописно обележено схватање света кроз десетерачки слог, у епском замаху и даху, ликовно је овенчано трима бојама. Црвена и црна на белом папиру започињу стихове издаље, како и доликује. “Гуслорез” постаје звонко приударање, силуета јасно уздигнутих величина Филипа Вишњића или Игумана Стефана, исто је. Јер осим њих, многи су гусларским начином, превлачили преко утегнутих струна гудало без страха у древно доба. И то, знатно дуже него што је испод штампарског ваљка излетао Летопис Матице српске. Александар Лека Младеновић – У марго је отисак изашао, бојама популарне културе подвучен, компонован искусно, као за милионски тираж. Звезда је најављивала долазак српске учености коју најбоље можемо заденути под штап Доситејев, видљив на чувеној Валдецовој скулптури али и на нашој графици. Никола Илић – Светилник графичарске мисли устројио се по Трандафилкиној задужбини, изнад главног улаза, са однедавно враћеним каменим крстом. На овом графичком отиску, у два лучна прозора смештено је знамење Југа и Севера. Лево је Пећаршија наместо завесе на прозор ушла док се десно види шиљати торањ пештанског парламента. Сајака Кавамура – У тананом слоју деликатних односа, прилази звук са Истока, са друге стране земљиног опхода. У центру графике, девојка као у лист одевена, рукама придржава цвет. Изнад њене главе, ружина грана заплетена је негде на средини, у наговештају лемниса. Девојка гледа ка Белој пчели, својој претходници, исходишту. У првим частицама Летописа излазиле су гравире у функцији вињете на којима су кошнице уз руже, ловорово и храстово лишће. Путоказ је довољно јасан. На његовом трагу се могу повезати два посве различита графичка учења.
| Дневник |
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.