Фронтмен бенда „Мајке“, Горан Баре, који је преминуо у 62. години, данас је испраћен на вечни починак.
Сахрана је одржана у 13 часова на Градском гробљу у Винковцима, граду где је музичар одрастао и започео своју каријеру.
На последњи испраћај Горана дошло је око 500 људи – велики број његових најближих пријатеља, сарадника и фанова који су обожавали његову музику. Пре него што је музичар сахрањен, свештеник је одржао молитву над гробом.
На сахрани и син са којим није био у добрим односима
Ожалошћена породица примала је саучешће, а међу окупљенима је био и Горанов син Миран, са којим музичар, како се наводи, није био у добрим односима.
Мајка, отац и син Миран последњи пут су се опростили од Горана, спуштајући по једну црвену ружу у гроб. Овај тренутак био је посебно емотиван, а Горанов син није могао да задржи сузе у тренуцима док се опраштао од оца. Све време био је уз баку и деку, који су у инвалидским колицима.
Горан је сахрањен у гробници породице Баре, међу првима су на сахрану дошли чланови бенда „Мајке“. Сви су носили црнину и нису могли да сакрију тугу и бол због прераног одласка колеге.
На испраћај је дошао и фронтмен групе „Партибрејкерс“, Зоран Костић Цане.
Свештеник у току молитве пре сахране говорио о пороцима Горана Бареа
– То је обележило, оптеретило твој живот од младости. То те је гурало у мрак, у безизлазне ситуације. Кроз то си изгубио вољену жену. Распао ти се брак и породица. Распао си се мало и ти, али није то оно једино и оно главно у твом животу. Тебе је обележила и музика. У својој немоћи и жељи да све надвладаш певао си о љубави, тражио си смисао, љубав, светло, излаз. Могли бисмо рећи, тражио си Бога и верујем да си га и нашао. Бога, оца милосрђа – говорио је свештеник над сандуком.
– Неко је написао следеће: „Био си човек који никада није скривао своје слабости, који је о животу говорио без улепшавања и који је све оно што је осећао претварао у музику. Твоје песме никад нису биле само песме, биле су исповест, борбе, падови и нови почеци, врло битно. У њима је било туге, беса, страха и самоће, али и толико љубави, наде и жеље за животом, за оним највреднијим што ти је Бог дао, живот. Горане, писао си о ономе о чему многи нису имали храбрости ни говорити. Ниси се бојао показати своје најтеже боје, а управо су се у тој твојој искрености препознавале генерације слушатеља. Твоји стихови некима су били утеха у тешким тренуцима, другима подстицај да крену даље, а многима подсетник да и у највећој тами постоји трачак светла. Песме су ти говориле о љубави, о проналаску валститога мира, до оних у којима си нас позивао да се покренемо, живимо и не одустанемо“ – прочитао је свештеник.