Dar Essid
Проводио сам јутра у Медини.
У музеју Dar Essid су се срели муранско стакло и тунижанска керамика. Музеј је имао два патија. Арабеске су тежиле бескрају. Урне, кристал, џефердари, седеф свећњаци. Огледала. Вазе. Кревети са балдахином. Позлаћени намештај. Клавир, суре. Ормари пуни…
…француског кича. Избледелог. Дирљивог. Био је то свет застареле раскоши. Волим ли га? Наравно.
Ту сам видео есенблаже под звоном. Етеричне олеографије. Дреамсцапес из измишљене Италије. Једна сентиментална цура је брала воће, друга је зурила у сунчев залазак, трећа се дивила цвету, четврта голубици. Погрешан укус је био прави.
Боје мајолике би се одлепиле и залебделе. Стајао сам на кровној тераси музеја са очима пуним мрља. Требале су ми наочаре за сунце. Пода мном је лежао град Сус. Куле. И море. И бродови… Гледао сам игре веша и ветра. Веш ме је хипнотисао малим покретима. Сунце се рефлектовало на зидовима. Брод је трубио. Рубље се љуљало. Море се јежило и маглило. Носио сам плаву кошуљу.
Сук
Шаргарепе су биле у сунцу. Рибе су биле у сунцу. Продавали су пужеве и траве и хлебове. Забрађене жене су се гегале. Очи су сијале иза велова. Суре су текле са касетофона. Видео сам кожу, папуче, пустињске руже, шкорпионе под стаклом, фесове пуне зачина, плодове кактуса. Ситне маслине.
Рибље шкрге су биле свеже, заврнуте. Један продавац се дерао. Ја сам мислио да се обраћа некоме а он се обраћао свима:
– Скуше.
И показивао је обема рукама тако да би само лудак могао помислити да то нису скуше.
Видео сам малу и џиновску туну. Мачака је било много. Штета што се нису храниле мувама. Муве су слетале чак и на лед. Продавци су отимали туристе једни другима као галебови. Један продавац је викао муштерији:
Ја нисам бандит.
Купио сам папуче налик на америчко полуострво Цапе Цод. Купио сам лимунов зачин.
Две муве су се побиле на столу. Човек са флеком на глави пушио је истовремено две цигарете. Дућанџија је спавао на бали ћилима. Була је поправљала гаћице испод хаљине. Лице јој је било уцвељено и заводљиво.
Сушене паприке су висиле на зиду. Изложили су зелене маслине, бели лук, бадеме у џаку, зачине јарко црвене и жуте, блитву, роткву, лешник, кошпице од тикве. Паприке, купусе, нарове, наравно урме. И квргаве тикве. Веће тикве у животу нисам видео. Бедуинке су алакале да направе пролаз. Сук може да те понесе својим ритмовима.
Ту сам срео стидљиву шиљоносу девојчицу. Погледали смо се и осмехнули. Јер смо се срели на свету.
Кокоши у кавезима су смрделе. Испод града је била улица где продају ауто-делове. Помислио сам на Камија.
Слапови сунца су текли кроз отворе у своду сука. Трунчице прашине су Демокриту дале идеју о атомима.