Праизведбом балета „Васкрсле сени“, на музику академика Светислава Божића, Народно позориште у Београду вечерас на Великој сцени отвара своју 158. сезону.
У средишту новог дела су Надежда и Растко Петровић, две изузетне личности српске културе, чије су судбине у представи испреплетене са страдањем Србије у Великом рату, али и са питањем памћења, жртве и могућности да се кроз уметност превазиђе трагично историјско искуство.
Кореографију потписује Јовица Бегојев, уметнички директор и првак Балета Народног позоришта, док у представи, уз балетски ансамбл, учествују Оркестар и Хор националног театра, под диригентском управом Ђорђа Павловића. Драматург је Нина Плавањац, сценограф Мираш Вуксановић, а костимограф Марија Марковић Милојев. Надежду Петровић тумачи првакиња Балета Маргарита Черомухина, док је у улози Растка Петровића Милош Живановић.
Представа се не ослања само на балетски језик. У њену музичко-сценску структуру укључена је хорска и солистичка интерпретација стихова Милутина Бојића, Момчила Настасијевића и Танасија Младеновића, па се лична прича породице Петровић постепено шири у слику једног времена и колективног страдања. Светислав Божић каже да је балет компоновао као својеврсни омаж времену у којем је српски народ током Првог светског рата био биолошки десеткован, али и људима који су из тог искуства оставили трајно духовно и уметничко сведочанство.
– Надежда и Растко су најдивнији рам који нам је 20. век оставио – каже Божић, подсећајући да се кроз њихове судбине може читати и трагедија читавог једног народа.
Посебно место у тој причи припада Надежди Петровић, која је, поред тога што је била једна од најзначајнијих српских сликарки модерног доба, током рата добровољно радила као болничарка и умрла од тифуса у Ваљеву 1915. За Божића, међутим, „Васкрсле сени“ нису само поглед у прошлост. Сећање, како истиче, није пасивно: оно наставља да делује и у садашњости.
– И данас нам се враћају све те сени које су нестале у страшним мукама, преко Проклетија и у Плавој гробници – каже композитор.
Управо зато наслов балета носи, појашњава композитор, и јасну духовну димензију. Васкрсење је, према Божићевим речима, идеал којем се иде кроз страдање, па Надежда и Растко, али и они који су прошли албанску голготу и Велики рат, у представи поново „васкрсавају“ кроз своју мисао, борбу и дар. Сам музички језик „Васкрслих сени“ Божић пак описује као стил који не тежи по сваку цену савремености, већ има постимпресионистичку прозрачност, „лелујавост и драму“. Спој музике и кореографије пореди са двогласном инвенцијом у којој се два самостална гласа на крају природно сусрећу.
– Као да су људи који се до овог тренутка уопште нису познавали читав живот разговарали о истој теми – каже Божић о сарадњи са Јовицом Бегојевим и ансамблом.
Прво „Сумњиво лице” па „На уранку”
„Васкрсле сени“ уједно су и почетак богатог октобарског програма националног театра. Драмска сезона почеја је синоћ представом „Божји људи“, по мотивима прозе Борисава Станковића, у драматизацији Ђорђа Косића и режији Југа Ђорђевића, док је за 6. октобар најављено 300. извођење „Велике драме“ Синише Ковачевића. Прва драмска премијера заказана је за 15. октобар на Сцени „Раша Плаовић“ – у питању је Нушићево „Сумњиво лице“ у режији Николе Бундала. У подели су, између осталих, Игор Ђорђевић као Јеротије Пантић, те Ања Мандић, Ваја Дујовић, Јован Јовановић, Вучић Перовић и Немaња Стаматовић. На оперском репертоару у октобру су „Евгеније Оњегин“, „Кармен“, „Тоска“, „Боеми“ и „Травијата“, док је на Дан Народног позоришта, 22. новембра, планирана премијера опере „На уранку“ Станислава Биничког.
И сам Бегојев у средиште представе ставља памћење једног од најтежих поглавља српске историје, али истовремено и снагу човека да после страдања настави да живи и ствара. Надеждина лична судбина тако постаје средишња тачка ширег историјског платна и сведочанство о, како наводи кореограф, „васкрсењу уметника и народа кроз колективно сећање и уметност”.
Прва реприза балета „Васкрсле сени” најављена је за 5. октобар.