Koliko samo strepnje u dečjim srcima izaziva neizvesno putovanje kroz mračnu, nepoznatu i tajanstvenu šumu, pogotovo ukoliko se ti mali junaci zovu Ivica i Marica?
I kako samo čitaocima, ne samo deci, nego (čak) i odraslima, gnev izazivaju ptičice koje su pojele baš svaku dragocenu mrvicu hleba i tako sprečile junake čuvene bajke braće Grim da pronađu put koji bi ih odveo kući? Sve je strašno i neizvesno na tom mračnom putu, čak toliko da se veštičja zamka, kućica od kolača, doživljava kao slamka spasa.
Putovanje je možda i najčuveniji i najviše korišćen pokretača radnje u bajkama, pričama i romanima. Jason i argonauti u potrazi za zlatnim runom, Odisej na višegodišnjem uzbudljivom putovanje u pokušaju da se vrati na Itaku, Apulejev junak pretvoren čarolijom u magarca, na stalnom putu i u nizu dogodovština, dok pokušava da povrati ljudsko obličje, Volterov Kandid luta svetom u pokušaju da pronađe najbolju filozofiju života, a slična sudbina zadesila je i čuvenog Tila Ojlenšpigela, da i ne spominjemo barona Minhauzena koji je uvek na putu jer njegove spektakularne laži zahtevaju ne samo mnogo drskosti i mašte, nego i mnogo prostora na svetskoj pozornici. Stivensonovi junaci plove po toplim, čudnim morima i posećuju egzotična ostrva iz snova uvek hladnih Evropljana, a plovi na velikim jedrenjacima i skromni Robinson Kruso dok čeka da “da mu se desi” sudbinsko ostrvo. Na junake “Mobi Dika” ne treba ni trošiti reči, toliko je toga o njima sudbinskog izrekao sam Melvil, a putovanja su u istoriji svetske književnosti toliko česta da osim morskih pustolovina, junaci stižu i na Mesec u romaljnu “Put na Mesec” Žila Verna, koji je, takođe, neke od svojim junaka uputio u podmorske pustolovine u “20.000 milja pod morem”, odleteli su balonom na “Tajanstveno ostrvo”, a neki su se našli i na “Putovanju u središte zemlje”, dok junaci Tolkinovog “Gospodara prstenova” bivaju prisiljeni da putuju u Mordor. A šta tek reći za neverovatna “Guliverova putovanja” Džonatana Svifta? Šta reći, uostalom, kada na velika putovanja odlaze čak i dekadentno usporeni junaci Džejn Ostin, doduše uglavnom oni sekundarni, “bez kojih se može”, i koji povremeno iščezavaju iz romana mučeći se na dugim putovanjima obilazeći svoje plantaže u kolonijama, dok se oni glavni, poput Elizabet Benet iz “Gordosti i predrasuda” tek pomalo muči u drndavim kočijama dok putuje na veličanstveni Pemberli, posed ćudljivog Darsija.
U novijoj književnosti na zagonetnim putovanjima u potrazi za iščezlim snovima i nadama zatičemo počesto junake Žan-Mari Gistava Le Klezija, u romanima u kojima se ponavljaju čudesa prvobitnog, neobičnog, tajnog (“Tragalac za zlatom”, “Karantin”). Čudesa potvrđena lovom na hobotnice, potragom za zakopanim gusarskim blagom, erotskom strašću za preplanulom divljom lepoticom. Ili strašnim bolestima, groznicom, karantinom na izolovanim ostrvima, kolonijalnom trgovinom konzervama govedine i kantama sa petrolejom. U svetu koji je već dugo toliko globalno poznat, Le Klezio pronalazi predele indigo boja, rojeve čudnovatih ptica i huk zapenušanih talasa koji jedu ogoljene, pustošne hridi nastanjene ljudima bez nade: pustinja ili ostrvo, ne menja previše na stvari – čovek je zarobljen, bačen u svet koji mu ne pripada, u svet koji je karantin. Priče su to o roblju, šećernoj trsci, o negdašnjoj veličini i umiranju u jednom isteklom vremenu – nismo zaboravili “Srce tame” Džozefa Konrada! – koje je, simbolično označilo život (ali i smrt) Remboa, razapetog između vekova. Junaci su se zatekli u snu od kojeg je ostalo samo pramenje: “sve je ostalo praznina tog kanala i te reke, te obale, gde nepoznati muškarci i žene beskonačno čekaju da krenu ka zemlji koja ne postoji”.
Da je putovanje važno kao pokretač radnje u romanu potvrdio je nedavno i Vladimir Pištalo u “Pesmi o tri sveta”, nešto ranije pojavila se i antologija “Iz voza u priču” koja je sačinila Gordana Vlahović, a priče o putovanju vozom potpisuju, između ostalih, Momo Kapor, Filip David, Milutin Ž. Pavlov, Milisav Savić, Pero Zubac, David Albahari, Vasa Pavković, Mihajlo Pantić… A Ilija Bakić u novom romanu “Kraut ili saće” uzima za junaka alhemičara i pesnika Jakopusa Krauta, a zapravo se bavi mitskim vremenom, dobom u kojem su svetom lutali junaci u potrazi za nepoznatim: nepoznate zemlje, nepoznati procesi i nedovoljno poznat smisao života.
Ploviti se mora, a živeti nije neophodno: šta je čitav (naš) život ako nije jedno veliko putovanje?