Poslednji Miholjski dan, kako su na radiju od jutra najavljivali, dočekali smo i ispratili na severu Banata, u Ostojićevu kraj Čoke, i Tise. A ako smo po nečemu zapazili ovo mesto prilikom dosadašnjih pukih prolazaka kroz njega, jeste specifičan „kružni tok“ usred kog se nalazi pravoslavni hram koji, zajedno sa tornjem katoličkog, još iz daljine nagoveštava o kakvom je mestu reč. Multikulturalnom, multietičkom, složnom, mirnom i planski zapostavljenom. Reči su njegovih meštana…
Kako bi nas uverili u tu tvrdnju, kažu da je nekada u Ostojićevu živelo i do 6.000 ljudi, dok sada na spavanju ima svega oko 1.200 meštana. Možemo reći – vrednih meštana, jer osim što vredno rade na njivi, oko stoke ili po firmama, predano se bave i natalitetom, pa tako u seoskoj osmoletki „Dr Tihomir Ostojić“ ima više od 200 đaka, što popravlja dosadašnji prosek da u školi ima dece tačno deset odsto od ukupnog broja stanovnika u mestu.
– Dosta mladih odlučuje da ostane u selu, što zbog porodice, što zbog zemlje – kaže predstavnik Mesne zajednice Dušan Lukić, koji se pre deset godina ud’o u Ostojićevu, došavši iz Subotice. – Prihvatili su me ovde bez problema, zato i mislim da su ljudi ono najbolje u ovom selu! Što se tiče uslova za život, imamo dobar vodovod, kanalizaciju sanjamo, a gas čekamo da nam puste. Imamo nekoliko manifestacija i uvek svi sarađujemo. Ovde nema tenzija, živimo, a i umiremo u miru.
Al’ svak’ na svom groblju. Doduše, jedno dele Srbi i Poljaci, dok je drugo rezervisano za Mađare.
Od udruženja u selu funkcionišu: Aktiv žena „Ostojićevo“, Udruženje penzionera, Dobrovoljno vatrogasno društvo, Konjički klub „Nonius“ koji organizuje Smotre radnih konja i paradnih zaprega, Fudbalski klub „Sloga“, Stonoteniski klub „Sloga“, Udruženje za očuvanje mađarske tradicije i zaštitu životne „Piroš tulipan“ koje organizuje Festival šljive i mlade rakije, kao i svinjokolj iliti Banatski disnotor, Mađarski kulturni krug „Tiszaszentmiklós“ koje održava Guščijadu, KUD „Višljani iz Ostojićeva“, Udruženje građana „Banatski Poljaci“ koji organizuju „Krompir fest“, kao i KUD „Dr Tihomir Ostojić“ koje je poznato po dve manifestacije: Festival dečjeg folklora i Festival pevačkih grupa „Tisa teče pesmom okićena“.
– Naš KUD je reaktiviran 2008. godine i trenutno imamo oko 60 aktivnih članova u dve grupe: folklornu i pevačku – priča nam predsednica Dragana Đukić, dodajući da po potrebi aktiviraju i nekadašnju dramsku i umetničku radionicu. – Probe držimo u Svetosavskom domu, gde su nam i nošnje, a možemo da se pohvalimo da smo jedan od retkih KUD-ova čiji je fundus nošnji izuzetno bogat, za igre od Banata do Gnjilana, a imamo i četiri kompleta za žensku pevačku grupu. Imamo i video-bim, pa s vremena na vreme organizujemo bioskop, sa sve plakatom i pravilnikom šta sme a šta ne sme da se radi tokom projekcije. Mi smo čak otišli korak napred, jer kokice i grickalice smeju da se unose, ali posle mora da se uzme metla. Takođe, imamo svoje ozvučenje, plus ozvučenje za rad, kao i instrumente. Uglavnom se misli da mi decu samo učimo da ugraju, ali mi se njima zaista bavimo, uče istoriju, geografiju, arhaične reči, čak ih učimo i kako da koriste telefone u pametne svrhe.
Nebitno koji KUD je u pitanju u Ostojićevu, u svakom ima dece svih nacionalnosti. A zanimljivo je da i u školi imaju izborni predmet poljski jezik koji takođe uče deca koja su zainteresovana.
– U Ostojićevu ima oko 310 Poljaka, a ako gledamo moj pedigre, moji su svi Poljaci – kaže nam Josip Joca Češljar, predstavnik poljske nacionalne manjine u Ostojićevu i predsednik Izvršnog odbora Nacionalnog saveta čije je sedište takođe u tom mestu, dirketor Poljoprivredne stručne službe u Senti i čoban, odnosno uzgajivač autohtone rase ovaca, čokanske cigaje. – Mi imamo preko 800 hektara pašnjaka i greh od boga je da u Ostojićevu i Jazovu nema ovaca.
Jocin pedigre, kad ga je već s ponosom spomenuo, ogleda se i u sledećem: njegov čukundeda se doselio u Banat i 1840. zakupio prostor na kom je naprvio prvu crkvicu; pradeda je napisao dve knjige „u duhovnom stilu“ koje se danas čuvaju u Budimpešti; pokojni ujak i otac su počeli da uspostavljaju kontakt sa maticom u Visli, da bi potom usledio prvi pokušaj osnivanja Nacionalnog saveta poljske nacionalne manjine (2014) u čemu se najzad uspelo 2018. godine.
Dakle, upornost i ujedinjenost svakako da su karakteristični za meštane Ostojićeva, ma koliko se i dalje može čuti, doduše ponajviše u šali, da je nešto „njino il’ naše“.
– Pre smo živeli svi zajedno, svi smo znali sva tri jezika, lepo se živelo, nacioanlna razlika se nije osetila. Sad se izgubio lokalpatriotizam, nemamo ništa, imamo nas koji želimo nešto za svoje selo – veli Đukić, dok Lukić dodaje onu Balaševićevu: „Mater vetru dok je nama nas!“
Češljar pak s nostalgijom se priseća nekadašnjih 11 kafana/kafića, dok sad u selu imaju „jednu koja možda radi, možda ne radi“.
– Pije se ispred dve prodavnice, pivo-čučavac je zakon – kaže kroz osmeh.
A onda nam za kraj predočiše još malo pikanterije i zanimljivosti: carica Marija Terezija je izgubila nevinost kraj Tise, čak je i Atila Hunski tu negde sahranjen, majka agenta 007, odnosno Duška Popova, rodom je iz Ostojićeva, baš kao i otac Monike Seleš.
Tekst i foto: Lea Radlovački
Imamo nekoliko manifestacija i uvek svi sarađujemo. Ovde nema tenzija, živimo, a i umiremo u miru (Dušan Lukić)
Od Ržanja do Ostojićeva
U drugoj polovini 13. veka, jedni kažu 1270. a drugi 1280. godine, nastalo je selo – jedni vele Ržanj drugi vele Rašan, iz kog je potom proizišao Potiski Sveti Nikola (jedni tvrde 1774. drugi tvrde 1777), te najzad postao Ostojićevo, jedni su ubeđeni 1934. a drugi 1947. godine. Ono oko čega su svi saglasni jeste da je selo najzad dobilo ime po dr Tihomiru Ostojiću, istoričaru, književniku, muzikologu, sekretaru Matice srpske… koji je pak rođen u Potiskom Svetom Nikoli (1865).
I struka i meštani su saglasni još i oko toga da se na području današnjeg Ostojićeva živelo i u bronzanom dobu, čemu svedoče i nekropole u ataru, a zajednička je ideja i da selo dobije prostor u kom bi bila stalna postavka upravo na tu temu.
Za istorijski deo priče o ovom banatskom seocetu važan je i momenat doseljavanja Poljaka – 1838. godine, koji su s proleća dolazili peške iz oblasti Visle, kako bi kraj Tise, kao rudari, iskopavali šalitru. Ubrzo po nastanjivanju, koliko 1840. godine, podigli su prvu crkvicu, da bi od 1925. do 1930. zidali novi – „kockasti“ evangelistički hram.
Osim ove crkve, kao jedne od mlađih, u Ostojićevu su već postojala Srpska pravolsavna crkva posvećena Prenosu moštiju Svetog Nikolaja (1833) i Katolička crkva Svetog Josipa (1907).
Završetak Drugog svetskog rata doneo je nove promene u Ostojićevu – ravnicu su naselili žitelji okoline bosanske Velike Kladuše.
Projekat „Skriveni dragulji vojvođanskih sela i varošica“ realizuje Dnevnik Vojvodina Press, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.