Сента је позната као завичај висе знаменитих Срба, између осталих чувеног књижевника Стевана Сремца и његовог ујака Јована Ђорђевића писца српске химне “Боже правде”, али свој печат бивствовања у вароши крај Тисе по много чему дао је и племенити учитељ Теодор Тоша Брановачки (1834-1919). Многе ручно израђиване крчаге и бокале учитељ Тоша је украшавао и оплеменио народним изрекама, пословицама и мудростима, па су нашли место у етнографској збирци Градског музеја Сенте и другде по Србији, уз то вешто је изрезбарио много дрвених штапова, имао је и других занимација, тако да су га поштовали бивши ђаци и житељи потиске вароши.
Завичајни хроничар Сенте Петар Терзић пре пет година, на век од упокојења знаменитог учитеља објавио је книгу “Теодор пл.Брановачки Сенћанин”. Учитељ Теодор потомак је чувене и уважене породице племића Суботе Брановачког , који је за војне заслуге 1751.године добио титулу племића од царице Марије Терезије. Теодор је рођен у Сомбору, основну школу завршио у Сенти, Гимназију у Новом Врбасу и Учитељску школу у Сомбору. Шест година радио је у Чоки, а потом 31 годину у Сенти, до пензиониснаја 1894.
Мировину је уживао четврт века, до 1919.године када се преселио у вечну кућу на православном гробљу у Сенти, а остао је упамћен као изузетна личност, не само као учитељ, него и активни учесник јавног живота, археолог, занатлијски уметник и етнограф. Био је активан у раду цркве, а 1868. је међу оснивачима Српске читаонице у Сенти, чији је више година члан Управног одбора, а у једном мандату и председник. Учитељ Тоша је одлично знао латински, а с немачког и мађарског и преводио. Да Стеван Сремац свог учитеља Теодора није заборављао сведочи и чињеница да му је три и по деценеије након што је отишао из родне Сенте, у коју се висе никада није враћао, 1903.године из Беоиграда с посветом послао књигу “Из књига староставних – Велики Жупан Часлав”.
Још пре него што је његов живот представљен у књизи Петра Терзића, посебно место у прошлости Сенте учитељ Тоша је добио у књизи „Зборник прилога за историју града” Миливоја Б. Кнежевића из 1935. У делу о вероисповедној школи помиње се Брановачки, као потомак већ поментуте породице Суботе Брановачког. У одељку „Белешке” те књиге у кратком тексту на мађарском Андора Дудаша, службеника општине и из хобија хроничара града, о Теодору се наводи да је био археолог, занатлијски уметник и етнограф.
“Беше тип старог српског учитеља, децу је необично волео и с њима врло лепо поступао. Имао је калиграфски рукопис па и у старим данима – златну руку. Беше – иако самоук – прави вештак у дрворезу. У музеју госн` Јоце Вујића сачувано је дивних егземплара његових радова. Знао је огроман број народних пословица, изрека и загонетки, али је велика штета што ништа записао није. Беше познат и као добар воћар; није му било тешко отићи и по 25 км да набави какву лепу врсту јабуке, трешње или ког другог воћа”, забележио је Кнежевић.
Дудаш је писао и да је племенити Теодор као археолог много испитивао, те је 1864. открио локалитет Чокански Кремењак, које датира још из каменог доба, а после су ту истраживали стручњаци из Суботице, Темишвара и Сенте. Блиско је сарађивао и с најученијим мађарским археологом жупником Мавром Вошниуским из Сексарда. Штапови које је разбарио и крчази украшени вештом учитељевом руком расути су по Мађарској и на југословенском простору. Већином је ишао пешице да би могао посматрати народни живот и успут скупио доста римског новца. Знао је прошлост, обичаје, месне историјске анегдоте, које је озбиљно сакупљао. Штета што није ништа прибележио. Био је непријатељ пера; друге је учио речју и с радошћу је говорио мудре ствари мудрим људима, записао је Дудаш.
То је само делимично тачно јер је учитељ Тоша народне пословице и умне изреке записивао на крчазима и бокалаима, које је правио са сенћанским грнчарем Палом Клаузом, Петар Терзић је испричао да је од своје покојне бабе Јелице Бирцлин наследио један крчаг, на којем са спољној страни пише: „Дух твој благи, Наставит мја на земљу праву”, а у унутрашњости при ободу: „Који млого пије ни за какав посао није. Тако је”. На постољу крчага исписано је “Тоша Брановачки Сента”, а истраживачи грнчарије које је украшавао учитељ Тоша потврђују да је потписивао на другим крчазима и бокалима, на дну исписивао годину израде, своје име и Сенту, као место израде.
Из збирке крчага која се чува у Градском музеју посебно плене мудрости о вину: „Где је вино газда, тамо је мозак просјак”, „Пијмо вина докле траје вјека, та вино је мелем за човјека”, „Нема лица без рујнога винца. Нити јунака без пуна бардака!” Етнографски музеј у Београду чува бокал на који је калиграфски записао: „Ал што пјевах неће пропанути, након мене хоће останути. Док се поје док се винце пије, Док се коло око свирца вије, Докле срце за срцем уздише, е па дотле а куда ћу више.” На врату бокала изнутра пише: „Гусле моје из руке ми тргнут, Тело моје под земљицу вргнут.”
Етнограф Градског музеја Сенте Агнеш Нађ Абоњи прецизира да калиграфским рукописом украшени бокали познати су у струци као “Сенћанска керамика”. Она додаје да цењени сенћански учитељ није само прикупљао вредне предмете, већ их је пригодним шаљивим текстовима на српском и мађарском језику украшавао. Украшавао је посуде за алкохолна пића од грнчарије до тиквица. Брановачки је сарађивао са сенћанским грнчаром Палом Клаузом, који је добио дозволу за отварање грнчарске радње 1903.године.
Бокали настали у период од 1896.до 1908.године, по својој јединственој техници израде упућују на сарадњу учитеља Тоше и грнчара Клауза, али је и учитељ Тоша својеручно израђивао грнчарију. Чињеница је да су међу предметима које је израдио и својеручно украшаваоп мудрим изрекама учитељ Теодор Брановачки, најбројнији и најпознатији су бокали за вино. То потврђују примерци чувани у музејима и збиркама, као и огласи за куповину и продају антиквитета и уметничких дела.
Милорад Митровић
Фото: Из књиге “Теодор пл.Брановачки Сенћанин”
Пројекат „Благо депоа војвођанских музеја” реализује „Дневник Војводина прес”, а суфинансиран је из буџета Реоублике Србије – Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.