ИНТЕРВЈУ: ОЛЕНА ПЛАНЧАК САКАЧ, КЊИЖЕВНИЦА Писање на два језика дивна је авантура

Читав свој радни век је провела у Новом Саду у Новинско-издавачкој установи „Руске слово”, најзначајнијем недељнику русинске мањине у Војводини. Повод за разговор је њена нова књига поезије Итака од облака објављена пре неколико дана у едицији Изузетак у издању Друштва новосадских књижевника.

– Новинарство је такав позив да сваког радног дана седите испред белог папира и морате да пишете, и да испоштујете задате рокове – каже нам Олена Планчак Сакач. – Некада је то лако, инспиративно, јер пишете о представи коју сте одгледали, а која вас је инспирисала, али понекад је то само писање о неком догађају који је потребно испратити. Када радите за мањински лист онда ви кроз своје написе чувате језик, традицију, културу и идентитет те заједнице. Новинарство је врло динамична професија, догађаји се брзо смењују, али сте у прилици бити на многим местима где иначе не би били и упознајете људе које иначе можда не би. Што се тиче мог стваралачког пута у то сам ушла кроз сaрадњу са словеначким Е-часописом “Provinca” и на наговор сјајног песника Мирослава Алексића, који ми је предложио да пишем и на српском језику. Ја се осећам сасвим добро у оба језика, јер русински је мој матерњи, а српски је језик мог образовања. Поезија је краћа форма тако да све песме које пишем, пишем на та два језика. То није пуки превод, то је размишљање на оба језика и онда посматрам како се нешто што је у женском роду у српском језику премести у мушки род у русинском језику и обрнуто. Та трансформација је напросто дивна.

С обзиром на то да неговање националне културе и уметности код Русина има дугу традицију како Ви гледате на положај русинске књижевности и језика у данашње време у Војводини?

– Русински језик у Војводини је стандардизован пре више од 100 година, када је добио своју прву Граматику и он се данас изучава на Одсеку за русинистику на Филозофском факултету у Новом Саду. Најбоље очување идентитета је кроз знање језика, зато сам свој матерњи језик научила ћерку и сина, јер ко не пренесе свој језик на потомство неће заокружити круг. Што се русинске књижевности тиче она је данас прилично невидљива за српског читаоца. У ранијим периодима, до почетка миленијума нешто се и преводило по кључу. Данас превода углавном нема или су веома ретки, зато писци сами себе преводе или пишу и на српском језику. 

Какав је Ваш доживљај поезије у савременом свету, како видите њену улогу у друштву и како је разумете као аутор и преводилац у исто време и колико је заправо тешко писати на оба језика, српском и русинском?

– Ја још увек верујем у реч, написану или изговорену, а поезија је оно што смо доживели, видели, мислили или осећали, она памти, овековечује тренутке, она је заустављено време. Књига је цивилизацијско откриће које сеже у далеку прошлост и још увек је непревазиђена, па без обзира у каквом је облику, да ли су то глинене плоче, папирнато или дигитално издање. Док стојимо између две вечности, прошлости и будућности, песници покушавају да кроз један узвишени напор кажу нешто о свом времену у жељи да оставе поуздан траг у песми. Поезији и књижевности уопште, потребан је читалац да би се остварила у реалном, потребно јој је присуство другог. Људи још увек читају, и у тој интеракцији живи поезија и књижевност. Поезија је кратка форма која је идеална за данашње убрзано време, са мало речи саопштите све што желите. 

А писање на два језика је дивна авантура духа, мени не представља тешкоћу, већ изазов да песма на оба језика добро звучи, да има добар ритам, јер се ја у оба језика добро осећам и оба језика користим свакодневно, да нисам ни свесна када који користим, толико су оба део мене, мог образовања и свакодневне комуникације.

У којој мери Ваша збирка поезије Итака од облака кореспондира са Итаком Милоша Црњанског а како је видите у односу на вашу претходну Између две обале?

– Милош Црњански је институција у српској књижевности и мој омиљени писац, али његова Лирика Итаке је настала после Првог светског рата и била је истина о судбини генерације и времена којем је припадала, узбудљива, нова, дефетистичка, криком испевна истина из Галиције, она је за Црњанског била лични пораз без обзира на победничку истину, јер рат је оставио трауму. Моја Итака од облака је путовање кроз време, кроз живот, тржење смисла и чвршћег ослонца у дому, љубави, самоћи, у речи која је од прародитеља и написана за изговором вапи. Реч је и знак, и звук, и порука и тако се заокружује у вибрантни круг свог постојања и трајања. За разлику од Црњанског, моје песме имају потребу да буду лепе, а мој животни мото је ниједан дан без прочитане, осмишљене, написане и изговорене лепе речи, јер лепота ће спасити свет. Свакако да се Итака од облака наслања на моју предходну збирку Између две обале, а заједнички лајт мотив у обе збирке је време, које неумитно цури, нестаје, троши се, одлази и не враћа се. Зато га треба паметно потрошити, а писање је мој начин да зауставим време, да сачувам сећања на неке тренутке, да превазиђем пролазност, да запишем прошло за будуће време, јер, како су рекли још Латини: речи лете, а написано траје.