INTERVJU: OLENA PLANČAK SAKAČ, KNJIŽEVNICA Pisanje na dva jezika divna je avantura

Čitav svoj radni vek je provela u Novom Sadu u Novinsko-izdavačkoj ustanovi „Ruske slovo”, najznačajnijem nedeljniku rusinske manjine u Vojvodini. Povod za razgovor je njena nova knjiga poezije Itaka od oblaka objavljena pre nekoliko dana u ediciji Izuzetak u izdanju Društva novosadskih književnika.

– Novinarstvo je takav poziv da svakog radnog dana sedite ispred belog papira i morate da pišete, i da ispoštujete zadate rokove – kaže nam Olena Plančak Sakač. – Nekada je to lako, inspirativno, jer pišete o predstavi koju ste odgledali, a koja vas je inspirisala, ali ponekad je to samo pisanje o nekom događaju koji je potrebno ispratiti. Kada radite za manjinski list onda vi kroz svoje napise čuvate jezik, tradiciju, kulturu i identitet te zajednice. Novinarstvo je vrlo dinamična profesija, događaji se brzo smenjuju, ali ste u prilici biti na mnogim mestima gde inače ne bi bili i upoznajete ljude koje inače možda ne bi. Što se tiče mog stvaralačkog puta u to sam ušla kroz saradnju sa slovenačkim E-časopisom “Provinca” i na nagovor sjajnog pesnika Miroslava Aleksića, koji mi je predložio da pišem i na srpskom jeziku. Ja se osećam sasvim dobro u oba jezika, jer rusinski je moj maternji, a srpski je jezik mog obrazovanja. Poezija je kraća forma tako da sve pesme koje pišem, pišem na ta dva jezika. To nije puki prevod, to je razmišljanje na oba jezika i onda posmatram kako se nešto što je u ženskom rodu u srpskom jeziku premesti u muški rod u rusinskom jeziku i obrnuto. Ta transformacija je naprosto divna.

S obzirom na to da negovanje nacionalne kulture i umetnosti kod Rusina ima dugu tradiciju kako Vi gledate na položaj rusinske književnosti i jezika u današnje vreme u Vojvodini?

– Rusinski jezik u Vojvodini je standardizovan pre više od 100 godina, kada je dobio svoju prvu Gramatiku i on se danas izučava na Odseku za rusinistiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Najbolje očuvanje identiteta je kroz znanje jezika, zato sam svoj maternji jezik naučila ćerku i sina, jer ko ne prenese svoj jezik na potomstvo neće zaokružiti krug. Što se rusinske književnosti tiče ona je danas prilično nevidljiva za srpskog čitaoca. U ranijim periodima, do početka milenijuma nešto se i prevodilo po ključu. Danas prevoda uglavnom nema ili su veoma retki, zato pisci sami sebe prevode ili pišu i na srpskom jeziku. 

Kakav je Vaš doživljaj poezije u savremenom svetu, kako vidite njenu ulogu u društvu i kako je razumete kao autor i prevodilac u isto vreme i koliko je zapravo teško pisati na oba jezika, srpskom i rusinskom?

– Ja još uvek verujem u reč, napisanu ili izgovorenu, a poezija je ono što smo doživeli, videli, mislili ili osećali, ona pamti, ovekovečuje trenutke, ona je zaustavljeno vreme. Knjiga je civilizacijsko otkriće koje seže u daleku prošlost i još uvek je neprevaziđena, pa bez obzira u kakvom je obliku, da li su to glinene ploče, papirnato ili digitalno izdanje. Dok stojimo između dve večnosti, prošlosti i budućnosti, pesnici pokušavaju da kroz jedan uzvišeni napor kažu nešto o svom vremenu u želji da ostave pouzdan trag u pesmi. Poeziji i književnosti uopšte, potreban je čitalac da bi se ostvarila u realnom, potrebno joj je prisustvo drugog. Ljudi još uvek čitaju, i u toj interakciji živi poezija i književnost. Poezija je kratka forma koja je idealna za današnje ubrzano vreme, sa malo reči saopštite sve što želite. 

A pisanje na dva jezika je divna avantura duha, meni ne predstavlja teškoću, već izazov da pesma na oba jezika dobro zvuči, da ima dobar ritam, jer se ja u oba jezika dobro osećam i oba jezika koristim svakodnevno, da nisam ni svesna kada koji koristim, toliko su oba deo mene, mog obrazovanja i svakodnevne komunikacije.

U kojoj meri Vaša zbirka poezije Itaka od oblaka korespondira sa Itakom Miloša Crnjanskog a kako je vidite u odnosu na vašu prethodnu Između dve obale?

– Miloš Crnjanski je institucija u srpskoj književnosti i moj omiljeni pisac, ali njegova Lirika Itake je nastala posle Prvog svetskog rata i bila je istina o sudbini generacije i vremena kojem je pripadala, uzbudljiva, nova, defetistička, krikom ispevna istina iz Galicije, ona je za Crnjanskog bila lični poraz bez obzira na pobedničku istinu, jer rat je ostavio traumu. Moja Itaka od oblaka je putovanje kroz vreme, kroz život, trženje smisla i čvršćeg oslonca u domu, ljubavi, samoći, u reči koja je od praroditelja i napisana za izgovorom vapi. Reč je i znak, i zvuk, i poruka i tako se zaokružuje u vibrantni krug svog postojanja i trajanja. Za razliku od Crnjanskog, moje pesme imaju potrebu da budu lepe, a moj životni moto je nijedan dan bez pročitane, osmišljene, napisane i izgovorene lepe reči, jer lepota će spasiti svet. Svakako da se Itaka od oblaka naslanja na moju predhodnu zbirku Između dve obale, a zajednički lajt motiv u obe zbirke je vreme, koje neumitno curi, nestaje, troši se, odlazi i ne vraća se. Zato ga treba pametno potrošiti, a pisanje je moj način da zaustavim vreme, da sačuvam sećanja na neke trenutke, da prevaziđem prolaznost, da zapišem prošlo za buduće vreme, jer, kako su rekli još Latini: reči lete, a napisano traje.