Стогодишњица рођења чувеног примаша Јанике Балажа, симбола Новог Сада и тамбураштва, био је повод да Музеј града Новог Сада приреди изложбу „Јован Јаника Балаж: био и остао“, која ће бити отворена вечерас у 18 сати у Збирци стране уметности, у Дунавској улици 29.
Изложба садржи Јаникине личне предмете који се чувају у Музеју града Новог Сада, али и предмете позајмљене од његових потомака, пријатеља и познаника. Један део изложбе посвећен је чуварима сећања на Јанику, а то је, пре свега, било Удружење „Тамбурица Јанике Балажа“ које је, поред очувања сећања на овог прослављеног тамбураша, дуго година одржавало музички фестивал тамбурашких оркестара „Бисерница Јанике Балажа“.
Аутор изложбе је музејски саветник Душанка Марковић, која је и поводом две деценије од Јаникине смрти, 2008, прире- дила у Студију М поставку која је представљала омаж тамбурашком виртуозу. Марковићева за „Дневник“ каже да ће публика моћи на отварању изложбе да види и две тамбуре на којима је Јаника свирао и које су му у неком периоду припадале. Једну је Звонко Богдан поклонио „Тамбурица фесту“, али је у суштини реч о инструменту који је Јаника својевремено даривао нашем прослављеном певачу.
– Друга тамбурица долази са Пљеваља – каже Душанка Марковић. – Донеће је на изложбу чланови тамошњег тамбурашког оркестра где је некако завршила. У питању је један од инструмената које је Јаника за себе, али и друге чланове оркестра наручивао од мајстора из Хрватске. Након његове смрти она је остала у Радио Новом Саду, и зна се да је Данило Нинковић последњи на њој је свирао.
Јаника је рођен у Лукином Селу, код Зрењанина, 23. децембра 1925. године, али је највећи део свога живота и рада провео у Новом Саду где је и преминуо 10. новембра 1988. године. Од предака је наследио љубав према музици. Деда му је био цимбалист, отац тамбураш, а деда по мајци је свирао контрабас. Јаника се определио за прим-тамбуру (бисерница) коју је, својим духом, знањем и стилом, уздигао на пиједестал уметности.
По речима ауторке изложбе, почео је да свира са шест година, а први шерег (клапу) формирао са непуних десет године. Своје музицирање поред природног талента и самоукости употпуњавао је школовањем. Учио је да свира код Дежеа Хевешија, Имре Винцеа, Исидора Хаднађева, Беле Лакатоша, Пиште Веребеша. Наступао је у два професионална тамбурашка оркестра. У Радио Титограду од 1948. до 1951. и Радио Новом Саду где долази 1951. године и остаје до пензионисања 1987.
Душанка Марковић износи мање познат податак, а то је да је његов ангажман у Титограду био својеврсна казна.
– Доста тамбураша из Војводине и Београда је за време Другог свтског рата наступало, што им је по његовом завршетку узимано за зло, и третирано као служење окупаторима. Казна је била да их пошаљу у друго место. Титоград је тад тек био проглашен главним градом Црне Горе. У Радио Титограду су основана четири орекстра, а он је свирао у два. Многи не знају да је он свирао и виоину и тамбуру до одласка у Титоград. Ја имам утисак да му је виолина била држа од тамбуре. То је вероватно утицало на формирање његовог специфичног стила. Звонко Богдан је волео да истакне да је тамбуру свирао као и виолину. Међутим, виолину је престао да свира по повратку у Нови Сад 1951. Тада су се он и остали тамбураши пријавили на конурс за пријем у орекстар који је у међувремену формиран у Радио Новом Саду и тако отпочели други чин у својој музичкој каријери – истиче Душанка.
У Великом тамбурашком оркестру РТВ Новог Сада, којим је дириговао Сава Вукосављев, постао је концерт-мајстор. Формирао је 1962. године „Мали тамбурашки састав“, који ће му донети светску славу и то ангажманом у филму „Скупљачи перја“. Овај филм добио је на Канском фестивалу 1967. Златну палму. То је био повод гостовања „Циганског тамбурашког оркестра“ у чувеној париској Олимпији. Са тим оркестром наступао је по целој тадашњој Југославији, али и широм Европе, Америке и Африке.
Поред свирања Јаника је писао аранжмане, текстове и музику. У студијима РТВ Нови Сад забележено је неколико хиљада композиција у његовом извођењу. Јаника, његово музицирање, изузетне импровизације и виртуозност на бисерници, били су инспирација уметницима различитих профила, од карикатуриста, песника и писаца, до сликара и вајара. Посвећена му је песма „Осам тамбураша”, за коју је текст написао познати сликар Ратко Шоћ. Скулптура Јаникина, у природној величини, постављена је на Тргу незнаног јунака.
– Култ Јанике Балажа и данас живи у Новом Саду – каже Марковићева. – Чак и код младих који нису могли да га слушају. Они знају за „Осам тамбураша“, Јанику, како је настала та песма, Кан и Париз, што је добро. Ипак је он у своје време био најбољи тамбураш на свету и треба да се поносимо таквом чињеницом.
Поставка о Јаники Балажу у Збирци стране уметности моћи ће да се погледа до 20. јануара.