Stogodišnjica rođenja čuvenog primaša Janike Balaža, simbola Novog Sada i tamburaštva, bio je povod da Muzej grada Novog Sada priredi izložbu „Jovan Janika Balaž: bio i ostao“, koja će biti otvorena večeras u 18 sati u Zbirci strane umetnosti, u Dunavskoj ulici 29.
Izložba sadrži Janikine lične predmete koji se čuvaju u Muzeju grada Novog Sada, ali i predmete pozajmljene od njegovih potomaka, prijatelja i poznanika. Jedan deo izložbe posvećen je čuvarima sećanja na Janiku, a to je, pre svega, bilo Udruženje „Tamburica Janike Balaža“ koje je, pored očuvanja sećanja na ovog proslavljenog tamburaša, dugo godina održavalo muzički festival tamburaških orkestara „Bisernica Janike Balaža“.
Autor izložbe je muzejski savetnik Dušanka Marković, koja je i povodom dve decenije od Janikine smrti, 2008, prire- dila u Studiju M postavku koja je predstavljala omaž tamburaškom virtuozu. Markovićeva za „Dnevnik“ kaže da će publika moći na otvaranju izložbe da vidi i dve tambure na kojima je Janika svirao i koje su mu u nekom periodu pripadale. Jednu je Zvonko Bogdan poklonio „Tamburica festu“, ali je u suštini reč o instrumentu koji je Janika svojevremeno darivao našem proslavljenom pevaču.
– Druga tamburica dolazi sa Pljevalja – kaže Dušanka Marković. – Doneće je na izložbu članovi tamošnjeg tamburaškog orkestra gde je nekako završila. U pitanju je jedan od instrumenata koje je Janika za sebe, ali i druge članove orkestra naručivao od majstora iz Hrvatske. Nakon njegove smrti ona je ostala u Radio Novom Sadu, i zna se da je Danilo Ninković poslednji na njoj je svirao.
Janika je rođen u Lukinom Selu, kod Zrenjanina, 23. decembra 1925. godine, ali je najveći deo svoga života i rada proveo u Novom Sadu gde je i preminuo 10. novembra 1988. godine. Od predaka je nasledio ljubav prema muzici. Deda mu je bio cimbalist, otac tamburaš, a deda po majci je svirao kontrabas. Janika se opredelio za prim-tamburu (bisernica) koju je, svojim duhom, znanjem i stilom, uzdigao na pijedestal umetnosti.
Po rečima autorke izložbe, počeo je da svira sa šest godina, a prvi šereg (klapu) formirao sa nepunih deset godine. Svoje muziciranje pored prirodnog talenta i samoukosti upotpunjavao je školovanjem. Učio je da svira kod Dežea Hevešija, Imre Vincea, Isidora Hadnađeva, Bele Lakatoša, Pište Verebeša. Nastupao je u dva profesionalna tamburaška orkestra. U Radio Titogradu od 1948. do 1951. i Radio Novom Sadu gde dolazi 1951. godine i ostaje do penzionisanja 1987.
Dušanka Marković iznosi manje poznat podatak, a to je da je njegov angažman u Titogradu bio svojevrsna kazna.
– Dosta tamburaša iz Vojvodine i Beograda je za vreme Drugog svtskog rata nastupalo, što im je po njegovom završetku uzimano za zlo, i tretirano kao služenje okupatorima. Kazna je bila da ih pošalju u drugo mesto. Titograd je tad tek bio proglašen glavnim gradom Crne Gore. U Radio Titogradu su osnovana četiri orekstra, a on je svirao u dva. Mnogi ne znaju da je on svirao i vioinu i tamburu do odlaska u Titograd. Ja imam utisak da mu je violina bila drža od tambure. To je verovatno uticalo na formiranje njegovog specifičnog stila. Zvonko Bogdan je voleo da istakne da je tamburu svirao kao i violinu. Međutim, violinu je prestao da svira po povratku u Novi Sad 1951. Tada su se on i ostali tamburaši prijavili na konurs za prijem u orekstar koji je u međuvremenu formiran u Radio Novom Sadu i tako otpočeli drugi čin u svojoj muzičkoj karijeri – ističe Dušanka.
U Velikom tamburaškom orkestru RTV Novog Sada, kojim je dirigovao Sava Vukosavljev, postao je koncert-majstor. Formirao je 1962. godine „Mali tamburaški sastav“, koji će mu doneti svetsku slavu i to angažmanom u filmu „Skupljači perja“. Ovaj film dobio je na Kanskom festivalu 1967. Zlatnu palmu. To je bio povod gostovanja „Ciganskog tamburaškog orkestra“ u čuvenoj pariskoj Olimpiji. Sa tim orkestrom nastupao je po celoj tadašnjoj Jugoslaviji, ali i širom Evrope, Amerike i Afrike.
Pored sviranja Janika je pisao aranžmane, tekstove i muziku. U studijima RTV Novi Sad zabeleženo je nekoliko hiljada kompozicija u njegovom izvođenju. Janika, njegovo muziciranje, izuzetne improvizacije i virtuoznost na bisernici, bili su inspiracija umetnicima različitih profila, od karikaturista, pesnika i pisaca, do slikara i vajara. Posvećena mu je pesma „Osam tamburaša”, za koju je tekst napisao poznati slikar Ratko Šoć. Skulptura Janikina, u prirodnoj veličini, postavljena je na Trgu neznanog junaka.
– Kult Janike Balaža i danas živi u Novom Sadu – kaže Markovićeva. – Čak i kod mladih koji nisu mogli da ga slušaju. Oni znaju za „Osam tamburaša“, Janiku, kako je nastala ta pesma, Kan i Pariz, što je dobro. Ipak je on u svoje vreme bio najbolji tamburaš na svetu i treba da se ponosimo takvom činjenicom.
Postavka o Janiki Balažu u Zbirci strane umetnosti moći će da se pogleda do 20. januara.