Изложбом „Геометрија у малом“ Јасна Гулан Ружић додаје нову димензију свом цртачко-графичком изразу у којем сопствени рад дефинише термином аналитичка графика, сагледавајући уобличавање идеја као „визуелизацију несвесног“. У њеном атељеу запажено је синтетисање графике (што подразумева реализацију у цртежу или једној од графичких подврста) с другим дисциплинама и поступцима, попут психоанализе, родних односа, мултипликације или редукције. То су оквири у којима су настајали цртежи и графике редукованих форми и већих формата у низовима где се фокус постепено формира и целина добија својеврсну динамичку димензију.
Поменути принципи остварени су и у поставкама уприличеним почетком ове године у Галерији Графички колектив у Београду и Галерији УЛУВ-а у Новом Саду, што чини још уочљивијом одлуку ауторке да постигнута искуства на плану еволуције форми, испитивања материје и материјалности медија, као и однос боја–небоја или уношења боје у површину, себи, али и поштоваоцима свог рада, секвенционише и дефинише у малом формату.
Процес је остварен у оквирима већ реализованих пројектних целина које су настајале од 2021. године до данас. Циклус цртежа насталих комбинованом техником, под називом „Померање центра и парадокс кретања“ (изворно настао 2021), обухвата једанаест радова који се заснивају на јукстапозицији хоризонталних и дијагоналних линија, а које, у процесу померања фокуса, стварају својеврсне оптичке обмане, међу којима су прелазак из једне димензије у другу и утисак сукцесивног кретања.
Из исте, 2021. године потиче и циклус линореза „Модули“, који заправо представља интеракцију матрица облика ромба с графичком хартијом. Како и сама ауторка наглашава, модуларност за њу представља начин виђења ствари, „она је с временом постала начин размишљања“. Комбинација отиснутих модула, њихова интеракција и низање стварају различите визуелне целине које се не завршавају изложеним радовима, већ сугеришу бескрајну игру могућности.
Такође, принцип монохромне штампе и интерполација белог у бело чини ту мрежу варљивом и флуидном, а ипак у оквирима задатог геометријског обрасца, те настоји да створи нови координатни систем у којем се постојећи облици трансформишу у систем форми/модула – у коначници аутономан и независан од сваког конвенционалног значења.
Новијег датума је циклус цртежа назван „Релације“ (2024), реализован црним графитом на папиру, уз примену системског модуларног шаблона. Цртеж се у том контексту може тумачити као средство у развоју аналитичког процеса, али и као аутохтон уметнички рад. Формат црне задате површине пресецају светле линије које се секу под правим углом. Постављајући модуле црно-беле структуре у различите низове, ауторка ствара системе псеудомеандра сведених на једноличан ритам форме и контраст рефлектујуће црне површине и белог линијског система.
Сличан утисак она постиже и у циклусу „Линија и површина“ (2024–2025), отискивањем матрица у линорезу, у ситуацији где беле линије у својеврсној игри доминирају и деле плочу на посебне сегменте. С друге стране, бојени или обезбојени отисци, односно отисци црвене и плаве боје или само плоче на хартији, кваре унапред задат поредак и уносе пожељан немир у устаљени црно-бели креативни систем.
Најновији циклус, настао током текуће 2026. године, јесте „Анатомија површине“, серијал цртежа на папиру. Унутар црне квадратне основе настале слојевитим наношењем сивог тона до потпуног засићења, теку и пресецају се хоризонталне и вертикалне линије.
„Линија има свој ток, али тај ток може бити заустављен и приказан као прекид континуитета линије“, закључује ауторка. Графитни, преовлађујући нанос цртежа, попут black carbon материје, слојевитошћу и засићењем доводи до потпуног усисавања светлости, пружајући утисак посматрања „с ону страну“ огледала, које хвата тренутак додира светлосног зрака пре него што га тамни слој прогута. Може се закључити да и овај феномен потпада под једну од референци које ауторка даје о свом раду, а то је „огледалност“, али овог пута без симетрије и понављања облика.
Прецизност којом Јасна Гулан Ружић реализује своје идеје потиче из двојности њеног професионалног хабитуса: опредељења за цртеж и графику као основ уметничког израза и минуциозне интервенције које захтева рестаураторски рад. Углавном опредељена да своје графичке циклусе приказује у монументалном формату и доследно спроводећи јединствену идеју у оквиру једне изложбе, овога пута је, сводећи различите концепте на мале формате, добила могућност сажимања сопственог рада у јединствене целине.
На тај начин постигла је приказ сопственог креативног промишљања кроз време, чак неку врсту ретроспективе или, боље речено, наговештаја о стварању у дужем временском периоду. Утолико је драгоцена различитост приметна у промишљању појединих целина, али у исто време и чињеница да основне преокупације у раду Јасне Гулан Ружић, како је сама закључила, чине „модуларност, монохромна бела штампана површина, транспаренција, линија, растер и огледалност“.
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.