Ljudi nesvesno, pri govoru, biraju izraze koji deluju ozbiljnije, stručnije i „književnije”, iako nam takve reči često ne trebaju. Na kraju, naš govor postane nalik na dugačku rečenicu koja pokušava da zvuči pametnije nego što jeste.
Jedan od najboljih primera za to je sintagma „po pitanju”. Ona je toliko ušla u svakodnevni govor da skoro više i ne primećujemo koliko je suvišna. Umesto da kažemo: „Imam problem s vremenom“, mi kažemo: „Imam problem po pitanju vremena.“ Jednako je razumljivo bez ove dve reči koje samo zauzimaju prostor.
Slično tome, tu je i čuveno „u suštini”. U suštini, sve je u suštini – ako slušamo prosečnog govornika. Ova reč se koristi i kad treba i kad ne treba, često kao kratak predah dok smišljamo šta zapravo želimo da kažemo.
A onda dolazi i „u smislu”, možda i najfascinantniji primer. Toliko se često ubacuje u govor da zvuči kao univerzalno opravdanje za svaku misao koja nije sasvim precizna. Kažemo: „Lepo je vreme, u smislu, nije prehladno.“ Ali tu „u smislu” ne objašnjava ništa.
Ove tri konstrukcije nisu pogrešne same po sebi.
Problem nastaje kada ih koristimo kao štake u govoru: da popunimo pauzu, da zvučimo ozbiljnije, ili da ostavimo utisak da smo temeljno razmotrili šta govorimo. Jezik postaje jasniji, lepši i snažniji kada ga oslobodimo nepotrebnih ukrasa.
Ne moramo da zvučimo pametnije – dovoljno je da zvučimo jasnije.