Људи несвесно, при говору, бирају изразе који делују озбиљније, стручније и „књижевније”, иако нам такве речи често не требају. На крају, наш говор постане налик на дугачку реченицу која покушава да звучи паметније него што јесте.
Један од најбољих примера за то је синтагма „по питању”. Она је толико ушла у свакодневни говор да скоро више и не примећујемо колико је сувишна. Уместо да кажемо: „Имам проблем с временом“, ми кажемо: „Имам проблем по питању времена.“ Једнако је разумљиво без ове две речи које само заузимају простор.
Слично томе, ту је и чувено „у суштини”. У суштини, све је у суштини – ако слушамо просечног говорника. Ова реч се користи и кад треба и кад не треба, често као кратак предах док смишљамо шта заправо желимо да кажемо.
А онда долази и „у смислу”, можда и најфасцинантнији пример. Толико се често убацује у говор да звучи као универзално оправдање за сваку мисао која није сасвим прецизна. Кажемо: „Лепо је време, у смислу, није прехладно.“ Али ту „у смислу” не објашњава ништа.
Ове три конструкције нису погрешне саме по себи.
Проблем настаје када их користимо као штаке у говору: да попунимо паузу, да звучимо озбиљније, или да оставимо утисак да смо темељно размотрили шта говоримо. Језик постаје јаснији, лепши и снажнији када га ослободимо непотребних украса.
Не морамо да звучимо паметније – довољно је да звучимо јасније.