Последњи Михољски дан, како су на радију од јутра најављивали, дочекали смо и испратили на северу Баната, у Остојићеву крај Чоке, и Тисе. А ако смо по нечему запазили ово место приликом досадашњих пуких пролазака кроз њега, јесте специфичан „кружни ток“ усред ког се налази православни храм који, заједно са торњем католичког, још из даљине наговештава о каквом је месту реч. Мултикултуралном, мултиетичком, сложном, мирном и плански запостављеном. Речи су његових мештана…
Како би нас уверили у ту тврдњу, кажу да је некада у Остојићеву живело и до 6.000 људи, док сада на спавању има свега око 1.200 мештана. Можемо рећи – вредних мештана, јер осим што вредно раде на њиви, око стоке или по фирмама, предано се баве и наталитетом, па тако у сеоској осмолетки „Др Тихомир Остојић“ има више од 200 ђака, што поправља досадашњи просек да у школи има деце тачно десет одсто од укупног броја становника у месту.
– Доста младих одлучује да остане у селу, што због породице, што због земље – каже представник Месне заједнице Душан Лукић, који се пре десет година уд’о у Остојићеву, дошавши из Суботице. – Прихватили су ме овде без проблема, зато и мислим да су људи оно најбоље у овом селу! Што се тиче услова за живот, имамо добар водовод, канализацију сањамо, а гас чекамо да нам пусте. Имамо неколико манифестација и увек сви сарађујемо. Овде нема тензија, живимо, а и умиремо у миру.
Ал’ свак’ на свом гробљу. Додуше, једно деле Срби и Пољаци, док је друго резервисано за Мађаре.
Од удружења у селу функционишу: Актив жена „Остојићево“, Удружење пензионера, Добровољно ватрогасно друштво, Коњички клуб „Нониус“ који организује Смотре радних коња и парадних запрега, Фудбалски клуб „Слога“, Стонотениски клуб „Слога“, Удружење за очување мађарске традиције и заштиту животне „Пирош тулипан“ које организује Фестивал шљиве и младе ракије, као и свињокољ илити Банатски диснотор, Мађарски културни круг „Tiszaszentmiklós“ које одржава Гушчијаду, КУД „Вишљани из Остојићева“, Удружење грађана „Банатски Пољаци“ који организују „Кромпир фест“, као и КУД „Др Тихомир Остојић“ које је познато по две манифестације: Фестивал дечјег фолклора и Фестивал певачких група „Тиса тече песмом окићена“.
– Наш КУД је реактивиран 2008. године и тренутно имамо око 60 активних чланова у две групе: фолклорну и певачку – прича нам председница Драгана Ђукић, додајући да по потреби активирају и некадашњу драмску и уметничку радионицу. – Пробе држимо у Светосавском дому, где су нам и ношње, а можемо да се похвалимо да смо један од ретких КУД-ова чији је фундус ношњи изузетно богат, за игре од Баната до Гњилана, а имамо и четири комплета за женску певачку групу. Имамо и видео-бим, па с времена на време организујемо биоскоп, са све плакатом и правилником шта сме а шта не сме да се ради током пројекције. Ми смо чак отишли корак напред, јер кокице и грицкалице смеју да се уносе, али после мора да се узме метла. Такође, имамо своје озвучење, плус озвучење за рад, као и инструменте. Углавном се мисли да ми децу само учимо да уграју, али ми се њима заиста бавимо, уче историју, географију, архаичне речи, чак их учимо и како да користе телефоне у паметне сврхе.
Небитно који КУД је у питању у Остојићеву, у сваком има деце свих националности. А занимљиво је да и у школи имају изборни предмет пољски језик који такође уче деца која су заинтересована.
– У Остојићеву има око 310 Пољака, а ако гледамо мој педигре, моји су сви Пољаци – каже нам Јосип Јоца Чешљар, представник пољске националне мањине у Остојићеву и председник Извршног одбора Националног савета чије је седиште такође у том месту, диркетор Пољопривредне стручне службе у Сенти и чобан, односно узгајивач аутохтоне расе оваца, чоканске цигаје. – Ми имамо преко 800 хектара пашњака и грех од бога је да у Остојићеву и Јазову нема оваца.
Јоцин педигре, кад га је већ с поносом споменуо, огледа се и у следећем: његов чукундеда се доселио у Банат и 1840. закупио простор на ком је напрвио прву црквицу; прадеда је написао две књиге „у духовном стилу“ које се данас чувају у Будимпешти; покојни ујак и отац су почели да успостављају контакт са матицом у Висли, да би потом уследио први покушај оснивања Националног савета пољске националне мањине (2014) у чему се најзад успело 2018. године.
Дакле, упорност и уједињеност свакако да су карактеристични за мештане Остојићева, ма колико се и даље може чути, додуше понајвише у шали, да је нешто „њино ил’ наше“.
– Пре смо живели сви заједно, сви смо знали сва три језика, лепо се живело, нациоанлна разлика се није осетила. Сад се изгубио локалпатриотизам, немамо ништа, имамо нас који желимо нешто за своје село – вели Ђукић, док Лукић додаје ону Балашевићеву: „Матер ветру док је нама нас!“
Чешљар пак с носталгијом се присећа некадашњих 11 кафана/кафића, док сад у селу имају „једну која можда ради, можда не ради“.
– Пије се испред две продавнице, пиво-чучавац је закон – каже кроз осмех.
А онда нам за крај предочише још мало пикантерије и занимљивости: царица Марија Терезија је изгубила невиност крај Тисе, чак је и Атила Хунски ту негде сахрањен, мајка агента 007, односно Душка Попова, родом је из Остојићева, баш као и отац Монике Селеш.
Текст и фото: Леа Радловачки
Имамо неколико манифестација и увек сви сарађујемо. Овде нема тензија, живимо, а и умиремо у миру (Душан Лукић)
Од Ржања до Остојићева
У другој половини 13. века, једни кажу 1270. а други 1280. године, настало је село – једни веле Ржањ други веле Рашан, из ког је потом произишао Потиски Свети Никола (једни тврде 1774. други тврде 1777), те најзад постао Остојићево, једни су убеђени 1934. а други 1947. године. Оно око чега су сви сагласни јесте да је село најзад добило име по др Тихомиру Остојићу, историчару, књижевнику, музикологу, секретару Матице српске… који је пак рођен у Потиском Светом Николи (1865).
И струка и мештани су сагласни још и око тога да се на подручју данашњег Остојићева живело и у бронзаном добу, чему сведоче и некрополе у атару, а заједничка је идеја и да село добије простор у ком би била стална поставка управо на ту тему.
За историјски део приче о овом банатском сеоцету важан је и моменат досељавања Пољака – 1838. године, који су с пролећа долазили пешке из области Висле, како би крај Тисе, као рудари, ископавали шалитру. Убрзо по настањивању, колико 1840. године, подигли су прву црквицу, да би од 1925. до 1930. зидали нови – „коцкасти“ евангелистички храм.
Осим ове цркве, као једне од млађих, у Остојићеву су већ постојала Српска праволсавна црква посвећена Преносу моштију Светог Николаја (1833) и Католичка црква Светог Јосипа (1907).
Завршетак Другог светског рата донео је нове промене у Остојићеву – равницу су населили житељи околине босанске Велике Кладуше.
Пројекат „Скривени драгуљи војвођанских села и варошица“ реализује Дневник Војводина Пресс, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.